У Сарајеву годишње умре десет пута више Срба него што се роди

СРБИ НЕКАДА БИЛИ ЕЛИТА У САРАЈЕВУ

„Оно Срба што се и роди у Сарајеву – роди се у неколико централних општина, и то је минимално. Срба нема“, упозорио је Пантовић и додао да се у Мостару сада рађа више српске дјеце него у Сарајеву.

Он каже да ови подаци показују да су Срби у Сарајеву, које је до 1991. године био други највећи српски град у региону, народ који је на ивици изумирања.

Пантовић је нагласио да, колико год је Други свјетски рат био гори у људским губицима, рат деведесетих година прошлог вијека имао је много веће демографске посљедице јер су људи били приморани да оду, што се показало као трајно.

„Након Другог свјетског рата људи су се враћали у своја спаљена мјеста, обнављали своје домове, био је већи наталитет, али сада не. Прошло је 30 година и људи се не враћају. Овај рат је баш довео до катастрофе“, указао је Пантовић.

Пантовић сматра да је за Србе у БиХ највећи губитак овог рата био управо губитак Сарајева и Срба у том граду, што је ненадокнадиво.

„Срби су били елита тог града. Већина високообразованих у том граду 1991. године били су Срби. Иако нису били већина у Сарајеву, били су у већини људи са дипломама. То нам је као народу задало велики ударац и ми се од тога нисмо још опоравили“, рекао је Пантовић.

У БОСАНСКОМ ГРАХОВУ 2024. НИЈЕ РОЂЕНО НИЈЕДНО ДИЈЕТЕ

Он је указао да је, осим у Сарајеву, демографска ситуација за Србе најгора у Дрвару, Босанском Грахову, Босанском Петровцу и Гламочу, које су након Дејтона припале Федерацији БиХ.

„Тај дио између Бихаћа, односно између Бањалуке и Задра, дио је Европе који се најбрже празни“, рекао је Пантовић.

Као илустрацију колико је ситуација тешка, Пантовић је навео да се у Босанском Грахову 2024. године није родило ниједно дијете, наводећи да је то прва општина на подручју цијеле бивше Југославије у којој се нико не роди.

Пантовић је указао да је проблем те четири општине што су оне биле исељеничке и прије рата, а и демографски доста старе.

„Велики број људи се исељавао, поготово у Војводину, у колонизацији након Другог свјетског рата. А овај рат је задао најтежи ударац 1995. године, када су све те општине пале и повратак је био отежан. Требало је неколико година да почне и вратили су се старци. Омладина се снашла негдје друго и то је проблем у тим општинама“, појаснио је Пантовић.

Према његовим ријечима, једино се Дрвар држи колико-толико, али и тамо је тешка ситуација.

„Према званичним подацима, прошле године се у Дрвару родило 20 дјеце. У Босанском Петровцу се годишње роди само десетак српске дјеце, док у Гламочу прошле године ниједна српска породица није добила принову“, навео је Пантовић.

СРБИ ДО 1971. БИЛИ НАЈБРОЈНИЈИ У БиХ

Пантовић је рекао да су Срби од 18. вијека до 1971. године, упркос стравичном страдању у Другом свјетском рату, били први по бројности у БиХ, а да је њиховом демографском паду допринијело велико исељавање.

„Имамо податак из 1991. године да је 30 одсто Срба из БиХ тада живјело ван ње. Само у Србији их је било 300.000“, навео је Пантовић.

Он је нагласио да је данас БиХ са оба ентитета земља у свијету са највећим бројем људи који живе ван ње, а да су у њој рођени.

„Када је ријеч о Србима, могуће је да чак и половина оних који су рођени на простору БиХ сада живи ван ње“, рекао је Пантовић.