Жељка је 1992. године, у вријеме када је у Вуковару бјеснио сурови рат, одлучила да слиједи своје срце. Иако хрватске националности, заљубила у Горана, Србина који је у то вријеме био резервиста ЈНА. Имала је само 16 година када је породици саопштила да напушта Вуковар и да са њим одлази у Врање.
"Рат у Хрватској ми је промијенио живот. Горан је 1992. био на ратишту. Упознали смо се у мом селу. Три мјесеца смо се виђали, а када је дошло вријеме да се врати у Србију, дошао је код мене и питао ме да ли желим да пођем с њим", започела је она причу о њиховој љубави.
Након тога, објаснила је да се прије коначне одлуке, консултовала са сестром и породицом.
"Пошто ми је требало мало времена да размислим, рекла сам му да иде и да ћу му се јавити кад одлучим. Консултовала сам се са сестром и мојима, али они нису жељели да се мијешају, рекли су ми да сама одлучим. За моје, Срби нису били други народ, сви смо били исти", рекла је она у емисији "Све за љубав" прије више од 10 година.
Са 16 година, ова жена је донијела одлуку, а слиједила је искључиво своје срце.
"Ријешила сам да пристанем, вољела сам Горана и жељела сам да га заувијек имам поред себе. Никад се нисам покајала што сам се удала за њега. Лијепо се слажемо и волимо се као и прије 22 године када смо се упознали", рекла је она те 2014. године.
Како је рекла, у почетку су ипак имали проблема око прихватања, и то од стране Горанове породице. Додала је и да је породична имовина њеног супруга, наводно, неправедно подијељена.
"Имали смо проблеме са његовом породицом, али ни то нас није раздвојило. Његови ме нису прихватили и када смо се узели, живјели смо као подстанари у Врању. Горан и његов брат су остали без мајке још као мали и живот су наставили с оцем. Отац је увијек био приврженији млађем сину и њему је преписао сву земљу", испричала је она.
Када су се вратили у Гораново село Црновце, он и Жељка су успјели да саграде једну собицу на малом парчету земље. Том приликом рекла је да живе више него скромно.
"Пошто је почело бомбардовање, одлучили смо да се вратимо у село. Нисмо имали право ни на кућу ни на свекрову земљу, али смо ипак саградили једну собицу, у којој и данас живимо. Мислили смо да проширимо мало, али не можемо да постигнемо јер сав новац до којег дођемо дајемо за дјецу и школу", објашњава она како живе.
"Живимо солидно, живот на селу није лак. Немамо своју земљу, али направили смо малу башту код комшије. Наша срећа је што смо заједно, са Гораном ми је лијепо. Имамо петоро дјеце и боримо се за њих. Не смета нам ни што сви живимо у тој једној собици, згурамо се некако, тако смо навикли", каже она.
Најтежи тренутак у Жељкином животу је био када је од сестре сазнала да су јој родитељи умрли, а она их толико година није видјела. Горан јој је, како је рекла у оквиру емисије "Све за љубав" прије 11 година, за ове 22 године био супруг, отац и пријатељ.
"Мом супругу је веома тешко што није у могућности да нам приушти бољи живот, али ипак се труди на све начине. Извели смо дјецу на прави пут и због Горана и њих сам лакше поднијела недостатак родитеља. Сву тугу сам задржавала у себи и све сам радила за добро дјеце и мужа", сигурна је Жељка.
Том приликом навела је и своје двије неостварене жеље.
"Била сам много срећна када ме је сестра пронашла путем емисије 'Све за љубав'. Ипак, највећи ударац за мене је било сазнање да ми је мајка умрла 2002. године, а отац 2007. Отишли су са овог свијета, а ја их нисам видјела. У Вуковару сам била само једном, и то 1997. године, тада сам посљедњи пут видјела своје родитеље. Често ми је и Горан говорио да му је жао што нисмо у могућности да посјетимо моје да бих била потпуно срећна, желим само двије ствари. Једна је да имам могућност да, када се ужелим, са цијелом породицом могу да посјећујемо моје у Вуковару. Сада се чујемо само преко кћеркиног Фејсбука на телефону. Друга жеља ми је да моја породица има нормалан кров над главом. Моја дјеца нису захтјевна, али осјећам да им то дугујем", завршава Жељка.
