Цар је го!

Свако друштво, као и свака епоха, имају потребу за службеном истином. Та истина је корисна више него што је тачна. Она не исходи из чињеница већ из њихове интерпретације. Због тога, њен домен је у сфери перцепције више него у реалности. Основни творбени методи су јој редукционизам и партикларизам. Најчешће је установљава ауторитет неке институционалне или хијерархијске моћи а одржавају конформизам, надање или страх.

Од бајке до покоља

Овај образац је прецизно описан у „Царево ново одјело“. Ту је нетачна тврдња да цар носи чудесно одјело – нетачна али корисна јер чува царев углед, положаје дворјана и привид уређености поретка; ту је интерпретативна фикција самог дезена, који не виде само глупи и недостојни своје службе; ту је и споља скројена лаж по мјери клијентових слабости, али која не би могла да се прими без мањка интегритета и вишка конформизма на страни унутрашњих ауторитета. Једина бајковитост код Андерсена су царев стид и покајање. Разумљиво, то је дописано ради изградње жељеног моралног обрасца, тзв. јавног морала, а не зато што се стварно догађа.

У стварности, чак и разобличена лажна царска глава не пушта круну док год је на раменима. Видимо то на примјеру Шћепана Малог, владара који је шест година, од 1767. до 1773, управљао Црном Гором а којег су држали за руског цара Петра III (1728-1762) и који ни након разоткривања не скида круну до смрти. Али то овде није тема. Овде посматрамо феномен службене истине. У конкретном случају она је установљена тако што су Шћепанову лаж преузели домаћи ауторитети, потврдили је и уградили у потребе заједнице. Наиме, лажни цар Шћепан није самопозвано дошао у Црну Гору. Не! На Цетиње су га довели главари и народ, а испред њега је ношен руски барјак, свирале су дипле и пјевале пјесме. Дакле, прије него што је ишта преиспитано, сценографски је изграђена перцепција царске власти. Почетна легитимација ове лажи, као и сваке друге, изведена је посредно, не из чињеница већ из ауторитета оних који стоје иза ње (Котор му је послао руске барјаке, Дубровник посластице и вино, а пећки патријарх коња и златну чашу цара Душана). Настављена је непоузданим свједочењем оних који су били у Петрограду и наводно видјели Петра III – психолошки феномен који је 1951. године описао и амерички психолог Слоломон Аш (Effects of Group Pressure upon the Modification and Distortion of Judgments), а по којем људи потврђују тачност очигледне неистине како би удовољили очекивањима групе. Тако и овде: „Цар је, цар је, чисто смо виђели.“ Нико, заправо, није видио доказ. Народ је само видио како домаћи ауторитети потврђују једни друге. Тако и онде: „Распни га, распни!“ (Лк 23, 21-23; Мт 27, 22–23; Мк 15, 14; Јн 19, 6).

Оно што је у овој конструкцији мени посебно интересантно (јер се већ одавно питам како се конструише херој), јесте увођење ширег историјског и вјерског наратива који је једну варалицу изградио у помазаника Божијег. Тако, Шћепан више не бива само Петар III него православни цар, заштитник слободе и наговјештај обнове некадашње славе. Сердар Вукале његов долазак повезује са Немањићима, Косовом и ослобођењем од Турака, док војвода Нико у њему види прогнаног православног владара којем Црна Гора мора пружити уточиште. Тиме сумња у Шћепана прелази из сфере питања о личном идентитету у сферу сумње у Русију, Православље, слободу и народну наду – равно јеретичкој издаји. Лаж је тако постала закриљена истинитим и светим вриједностима, због чега је сваки напад на њу a priori изједначен са нападом на саму заједницу. Политичка обмана је коначно сакрализована. А цијена те привремено корисне лажи прелама вијекове до данас.

Супротно овоме јесте питање: како се конструише антихерој? Судски? И то смо видјели.

Разобличење

Цареву голотињу је пројавило дијете. Личност ван установљеног поретка привилегија и притисака, имуна на сујету и амбицију. У бајци, то је промијенило цара. У животу пак, Шћепанови противници, тј. противници службене истине су људи из система који имају своје интересе и своје рањивости. У животу, они бивају изложени насиљу, лажним оптужбама, одузимању имовине и части, протјеривању... а њихови неспорни докази потпуно занемарени. Корисност службене истине се показала претежнијом чак и од савезништва па и од личног признања лажи: Шћепана зацарују мимо воље руског изасланика кнеза Долгорукова који га је јавно разобличио и пред ким је и сам Шћепан признао да није руски цар, да не зна руски, па чак ни грчки, те да је Далматинац Рајичевић.

Тако је било онда, тако је и данас. Тако ће бити до вијека. Рецимо, данас се изражавање сумње у судски конструисано антијунаштво појединих историјских личности судски кажњава. Али, као што рекох, то овде није тема. Овде можемо примјетити конзистентност образа којим се фабрикује службена истина, и проводи препресија према свакоме ко је изазове.

Наиме, представник окупационе силе, Г-дин Шмит, увео је софтвер у изборни процес у БиХ. Као и за Марфијем, и за Шмитом је тај његов легат остао нетакнут и дјелотворан. Споља скројена патка о непристрасности софтверског бројања гласова добро кореспондира са нашим унутрашњим слабостима: са једне стране смањеним повјерењем у изборни процес, и са друге стране спремношћу појединих политичара да се по сваку цијену домогну било какве круне па макар и Шћепанове. Софтвер који примарно дјелује у сфери интерпретације (спортских или изборних резултата), без нужног обазирања на чињенице, је као измишљен за ове прилике. Наравно, ту је и домаћи ауторитет који га употребом и злоупотребом својих овлашћења установљава - ЦИК.

Даље, свако ко јавно изрази сумњу у неприкосновеност софтверске истине бива кажњен без изузетка. Од почетка септембра до 25. септембра 2026. године Централна изборна комисија БиХ је на четири сједнице донијела пет одлука којима су политички субјекти и физичка лица кажњени због „ширења лажних информација“ које могу угрозити интегритет изборног процеса и дезинформисати бираче. У посматраном периоду изречено је укупно 48.000 КМ новчаних казни и то политичким субјектима 36.000 КМ, од чега СНСД-у 32.000 КМ и Уједињеној Српској 4.000 КМ, а физичким лицима 12.000 КМ. Овде не треба посебно истицати да су лица кажњена због изјава да су гласачки листићи прилагођени софтверу (што је изјавио и сам ЦИК!!), јер знамо да је службена истина независна од чињеница.

Зато питање више није да ли је цар го. То се види. Питање је колико нас мора бити кажњено док сви не почнемо да хвалимо његово одијело. Од Шћепана до софтвера, службена истина се не одржава снагом доказа, већ ауторитетом оних који је проглашавају и страхом оних који је морају понављати. Ипак, ни барјаци, ни главари, ни комисије, ни новчане казне не могу обући оно што је голо. Могу само продужити поворку. Зато је сваком таквом поретку најопасније оно Андерсеново дијете, тј. човјек који нема положај који би изгубио и зато смије да каже оно што сви виде. Цар након тога може наставити да корача, а дворјани да носе скуте непостојећег плашта, али казна за онога који је проговорио не може постати доказ да одијело постоји. Она само огољује глад за влашћу.