Избори у дигиталном добу: Милорад је стигао први!

Избори су кантар на којем политички субјекти одмјеравају своје ресурсе, њихов распоред у простору и међусобну хијерархију. Зато изборни резултат није ништа друго до бројчани запис уложеног новца, заузетог медијског простора, ефикасности партијске организације, располагања јавним функцијама и буџетом, обезбјеђених радних мјеста, уложеног времена и теренског рада, породичних и других веза... Има ту и физике и хемије, али се све своди на математику и њена доста јасна правила. Побјеђује онај ко је уложио највећи портфолио, односно онај ко је свој ресурс наметнуо као најважнији. Тако и само тако је било у минулом предигиталном добу.

Шта се данас промијенило?

Чини се као да није ништа. Ресурси су и даље важни, бирачи и даље имају осјећај слободног избора између фанте и кока-коле, тј. између опција које им је неко други упаковао. Међутим, дошло је до развоја панресурса који не само да редефинише досадашњу изборну математику већ може све друге ресурсе да помножи са нулом. Зато, од контроле над тим ресурсом све зависи. Ево о чему се ради:

Милорад је већ стигао први. Својим очима смо видјели да је Чавићева рука била испружена према зиду базена док је Мајкл Фелпс остао пола завеслаја иза њега. Тог 16.08.2008. године, у финалу олимпијске трке на 100 метара лептир стилом, очигледност посвједочена милионима људских очију је капитулирала пред софтверским резултатом. Повјерење у очињи вид се испоставило мањим од повјерења у рукотворену машину. Побједом Американца над Србином, софтверска истина је канонизована за глобалну архиистину. Побједник није онај ко стигне први већ онај ко је софтверу читљив.

Дубља поетизација ове олимпијске иницијације у којој нешто архаично (Исток) приноси истину на жртву нечему новом (Западу) а у којој Срби, ето, опет некако бивају потопљени заједно са жртвом је непотребна. Нарочито ако не патимо од тражења симболике или страха од понављања историје. Зато је корисније да погледамо како ствари сада стоје.

Општи избори 2026

На општим изборима 2026. године политички субјекти Босне и Херцеговине би требало да се поново сретну са софтвером, својеврсним дигиталним кантаром. На локалним изборима 2024. године те технологије су испробане на 456 бирачких мјеста у 24 изборне јединице. Сада би експеримент требало да постане систем. Централна изборна комисија планира употребу софтвера у свим фазама, и то за биометријску идентификацију бирача и за аутоматско бројање листића. Такође, уводи се и посебан систем за управљање идентитетима и изборима, који је већ компромитован бројним незаконитостима (РТРС, 24.07.2026). За нас је овдје важан софтверски изборни резултат, као вид софтверске истине.

Наиме, софтвер може утицати на изборни резултат већ приликом идентификације бирача. Ако систем не препозна законитог бирача, питање је да ли ће бирач ипак моћи да оствари своје право. У пилот-пројекту 2024. године, била је предвиђена резервна процедура за неуспјелу аутентификацију како грешка софтвера не би ускратила човјеку право. Готово је сигурно да ће и 2026. године постојати слична процедура да би се осјећај слободног избора, а са њим и повјерење народа, безбједно пренијели и у дигитално окружење.

Могућност озбиљнијег утицаја софтвера на изборни резултат настаје приликом читања гласачког листића. Бирач је заокружио, али скенер мора да препозна траг његове воље. Ту се отвара простор за преферентно дјеловање софтвера, јер ако је ознака блиједа, непотпуна или изван предвиђеног поља; ако је бирач исправљао првобитни избор... софтвер може такав листић да уброји у нечије гласове. Исто може да учини и са неважећим листићима те да мрљу или промјене на гласачком листићу до којих уобичајено долази прочита као вољу бирача да гласа за XY. Дакле, и овдје је важније „како читаш“, тј. како софтвер чита, од онога како је написано. А знамо да читање зависи од учитеља, односно од програмера.

Између читања листића и проглашавања резултата налази се фаза трансфера записа. Између скенера на бирачком мјесту и централног система у ЦИК-у (бар колико је јавности познато, систем је похрањен у Сарајеву), налази се читав дигитални простор који чине уређаји, приступне шифре, комуникационе везе, сервери, базе података, администратори и електронски записи о извршеним промјенама. Ни бирачи, ни комисије/одбори не виде пут којим се глас књижи/додјељује политичком субјекту. Овдје није ријеч о некој завјери или намјештеној ситуацији. Необјашњивост рада је позната општа техничка карактеристика алгоритама која је била предмет бројних академских дебата и изучавања (Dakić, D. 2023).

Одлучујућа тачка софтверског утицаја у креирању изборног резултата је у фази сабирања укњижених гласова. Евентуална грешка човјека у овој фази је обично појединачна и без значајнијег утицаја на укупни изборни резултат. Алгоритамска грешка која може бити у корист или на штету неког субјекта је дисциплинована, досљедна и масовна. Софтвер ће исту кодну грешку поновити хиљадама пута, без умора и без гриже савјести. У јавности смо недавно могли да чујемо умирујуће гласове о овом аспекту проблема. Наиме, на предстојећим општим изборима у БиХ, након(!!) скенирања гласачких листића, биће обавезно и ручно бројање гласова, а онда ће их Централна изборна комисија БиХ поредити и доносити адекватне одлуке.

„Након скенирања и трансфера резултата према серверу ЦИК-а, процес ће се одвијати на исти начин како се одвијао и раније. Биће обавезно и ручно бројање, а онда ће резултати ручног бројања и скенирања бити неки параметар како ће ЦИК поступити“ - рекао је Бакалар на конференцији за новинаре (СРНА, 24.07.2026).

Из ове изјаве није јасно који резултат има предност када се два броја не подударају што је далеко важније од обећања да ће постојати и ручно бројање. Чак шта више, резултати ручног бројања су постављени тек као један од параметара. А сљедећи и ни по чему мање релевантан параметар је софтверска истина. Ово би већ требало да буде довољно да се запитамо. Лично ми је тешко да схватим зашто ће дигитално бројило бити за почетак једнако поуздано као ручно, а касније и поузданије од њега. А биће, јер пракса је показала не само у Милорадовом већ и у бројним другим случајевима, да се повјерење даје софтверу изнад свега.

Зато, од контроле над овим панресурсом све зависи. А контрола неупитно постоји и то од нивоа изворног кода па до наученог сабирања. Питање је само ко и за кога је врши.