Otac Gojko riješio vječitu dilemu: Evo šta nedjeljom nikako ne treba da se radi

У свијету хришћанства, недјеља је дан када душа тражи мир, а срце се отвара свјетлости Божије љубави. Многи вјерници често се нађу у дилеми - да ли недјеља треба бити дан за апсолутни одмор или за духовну обнову и ангажман?

"Кад је дошао међу људе, Господ је почео да проповиједа. Прва ствар му је била да одвикне људе од тога да законски схватају своје спасење. Ми не знамо за недјељу. Ми немамо свеца. Заповијест Божија гласи: Шест дана ради, трчи, завршавај своје послове, а седми дан... Е то је само код нас преведено - одмарај. То нигдје више нема. Библија је преведена на све језике свијета и нико осим нас то није превео - одмарај. А ми смо то „одмарај“ схватили да треба да лежимо."

Управо ту, отац Гојко указује на суштинску грешку многих вјерника, који недјељу виде као дан за пасивност, заборављајући на њену праву сврху", посветити се Богу и духовно уздићи.

У једној својој причи, отац Гојко доноси снажну поруку кроз призор из свакодневног живота:

"Заповијест Божија каже да шест дана завршавамо своје послове и обавезе, а седми да посветимо Богу своме. Посвети га Богу, то значи – из свих снага. Прво, устани рано. Па се фино среди, па обуци најчистије што имаш, па пођи у цркву. Тамо буди миран, немој да гледаш около ко је ушао, ко шта ради, за колико новца продају свијеће... Него, просто дошао си да се помолиш Богу тих сат времена, колико литургија траје. Да се преиспиташ какав си, шта си", каже отац Гојко, а потом истиче:

"Једноставно, дошао си да се помолиш Богу тих сат времена, колико литургија траје. Кад се заврши служба у цркви, ако има могућности, свештеник ће позвати људе да попију по ракију или кафу, ако има начина и простора да се то уради. Па ни ту није крај. Онда се зову људи на ручак, па се пође у болницу да се обиђе неко, па се назове тетка, стрина, приупита се како је, шта ради. Недеља је дан за то, а не за лежање и апсолутни нерад. Ако нема тога дана, ми смо онда луди људи", поручује отац Гојко.

Недјеља је дан за поклоњење Богу, за повезивање са својом душом и са ближњима. То је вријеме када се вјерник не повлачи у пасивност, већ активно тражи духовну обнову. У суштини, оно што радимо на тај дан, треба да нас подсјети да је права свјетлост у служењу Богу и љубави према људима. Тек тада, недјеља постаје заиста света.