Politički analitičar Dragomir Anđelković istakao je da je BRIKS srpska perspektiva i da je zato veoma važno što je predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik bio nepokolebljiv u tome da ode u ruski Kazanj, na samit BRIKS-a, jer se danas zauzima mjesto u društvu koje predsjednik Srpske oličava.
"Srbi su krajem 20. veka bili geopolitički autistični i nisu shvatili kakvo vreme dolazi i na koji način je potrebno prilagođavati mu se. To smo skupo platili. Ne smemo da napravimo ponovo grešku i propustimo da uskočimo u brod koji može da nas dovede do bolje budućnosti. Onim što sada bez okolišenja čini predsednik Republike Srpske direktno radi da do toga dođe u vezi sa zapadnom srpskom državom ali otvara i vrata geopolitičkom i ekonomskom preporoda za srpstvo u celini", naglasio je Anđelović u autorskom tekstu za Srnu.
Autorski tekst analitičara Anđelkovića za Srnu prenosimo u cjelosti:
Geopolitička arhitektura Еvrope povremeno se radikalno menja. Tako je bilo i biće. Dovoljno je pogledati kako je naš kontinent izgledao, recimo 1800, pa onda 1815. godine, posle Bečkog kongresa, ili kao kontrast tome 1878. po okončanju Berlinskog kongresa – da bi nam sve bilo jasno. Granice su suštinski menjane a sa njima u paketu i odnosi među državama.
Naravno, sve to se dogodilo i 1919-1920. tokom Pariske mirovne konferencije kojom je redefinisan svetski poredak po okončanju Prvog svetskog rata i 1945. godine kada je stavljena tačka na Drugi svetski rat.
Poredak koji je proizašao iz njega – od državnih međa, preko postojanja nekih od država, do odnosa među preostalima i novonastalim zemljama – doživeo je novi tektonski potres tokom nekoliko godina, od pada Berlinskog zida (1989) do raspada SSSR-a (1991).
Posle toga nastupilo je doba evroatlantske dominacije poznato kao Pax Americana. Mi Srbi se u tom periodu nismo dobro snašli i stoga smo postradali. Novonastali ekskluzivni globalni hegemon je na nama, gazeći naše nacionalne interese, surovo demonstrirao šta se dešava onima koji mu se na vreme ne poklone i pokore.
Kako je početkom 90-ih godina, u jeku borbe srpskog naroda da sačuva tekovine svojih pobede u Prvom i Drugom svetskom ratu, visoki američki funkcioner Piter Galbrajt rekao jednom našem uglednom profesoru i diplomati: "Vi treba da znate da ste vodili rat protiv volje Amerike i međunarodne zajednice, ali znajte, ne samo Vi i Vaša deca, već će i deca Vaše dece gadno ispaštati zbog toga što ste se suprotstavili našoj volji".
Amerika – koja nam je nekada bila saveznik – tada je radila na tome da nama kao i Rusima oduzme sve plodove pobeda iz prve polovine 20. veka, i to u korist naroda koje smo zajedno sa njom porazili.
Takozvani kolektivni Zapad od toga ne odustaje, i neće odustati. Uporno nipodaštava srpske nacionalne interese. U ime prva naroda na samoopredeljenje otima nam Kosovo i Metohiju (zanemarujući da onda isto to pravo važi i za Srbe na severu i drugim delovima te naše pokrajine gde su ubedljiva većina), dok fanatično insistira na opstanku BiH, iako dva od tri njena konstitutivna naroda žele razdruživanje, dok je treći vidi ne onako kako je ustavom definisana, kao zajednicu ravnopravnih naroda, već kao zonu svoje dominacije.
Gde god mogu i kako god mogu Vašington i Brisel su neprincipijelni na štetu Srba. Otuda, ne treba ni naglašavati da je naš vitalni interes što brže urušavanje svetskog poretka koji oni oličavaju. Iluzija je da pod njihovom dominacijom možemo da očuvamo bilo šta od vitalnih nacionalnih interesa.
Ako nas i prime u ЕU ili uteraju u NATO, jasno je da u vidu imaju centralizovanu BiH sa obesmišljenom Republikom Srpskom te Srbiju bez Kosova i Metohije. Da li iko kome je stalo do srpstva sa tim može da se složi?
Zašto bi Srbi danas kada evroatlantski brod već uveliko ima niz rupa koje ugrožavaju njegov opstanak ulazili na njega a kartu za putovanje plaćali odricanjem od onoga do čega im je stalo?
Kada se stvari racionalno sagledaju za nas je spasonosno to što svet već uveliko ima alternativu evroatlantskom poretku. To je model globalnih odnosa, zasnovanih na ravnopravnosti i uvažavanju interesa kako malih tako i velikih država, koji nudi BRIKS ili tačnije danas već BRIKS plus.
U pitanju je političko-ekonomska mreža deset moćnih nezapadnih država (kojoj će sukcesivno pristupati i druge zemlje) – od Kine, Rusije i Indije, preko Brazila, Južne Afrike, Irana, do Ujedinjenih Arapskih Еmirata – čije bogatstvo je danas veće od zapadnih zemalja.
BRIKS nije samo geopolitička i ekonomska već i geopolitički-vrednosna alternativa evroatlantskom neokolonijalnom poretku.
Uspeh BRIKS-a već sada predstavlja drastično ograničenje imperijalnog poretka koji je uspostavljen 1989-1992. godine, a postepeno će dovesti i do njegove negacije. Ali da bi države koje je on ugrožavao od toga imale korist moraju da se opredijele.
Nelogično je da budu neutralne između onih koji im nude ruku spasa i sila koje im donose mrak.
Pošto BRIKS sistem ne podrazumeva osvajanja i nasilna preuzimanja, ucene i nametanje, na svakoj zemlji je da bira svoj put. Važno je danas njim odlučno krenuti. Svetlo slobode se već vidi, ali do njega je potrebno doći. To jeste u nekoj meri rizično ali je jedina mogućnost za našu nacionalnu rekonstrukciju.
Zato je važno što je Milorad Dodik bio nepokolebljiv u tome da ode u ruski Kazanj, na samit BRIKS-a. Danas se zauzima mesto u društvu koje on oličava. Srbi su krajem 20. veka bili geopolitički autistični i nisu shvatili kakvo vreme dolazi i na koji način je potrebno prilagođavati mu se. To smo skupo platili.
Ne smemo da napravimo ponovo grešku i propustimo da uskočimo u brod koji može da nas dovede do bolje budućnosti.
Onim što sada bez okolišenja čini predsednik Republike Srpske direktno radi da do toga dođe u vezi sa zapadnom srpskom državom ali otvara i vrata geopolitičkom i ekonomskom preporoda za srpstvo u celini.
Na nama je danas da odlučimo kako će u svetskim atlasima izgledati srpske zemlje, recimo, 2030. godine! Sada kada nastupaju mnogo pogodnije okolnosti da idemo napred, ako nas oni koji nam ne misle dobro ne ubede da smo nemoćni, realno možemo da izmenimo svoju sudbinu.
