Dosije donosi priču o Milanu Jeliću: Čovjek koji je ostavio neizbrisiv trag u istoriji Srpske

Зато успјех није изостајао ни на једном пољу. Оно што је у Милановом случају било сигурно, гдје год би отишао увијек би се враћао у родни град. Модрича је за њега била центар свијета. И тако је било од дјетињства, преко школе, факултета па и посла. Заинтересовао је Јелићев живот посебно Остоју Раилића. Истражујући његов лик и дјело дошао је на идеју и направио изложбу у Музеју Републике Српске која је посвећена управо бившем предсједнику. Ту се није зауставио, написао је и публикацију и кроз њу приближио Јелића свима онима који нису имали прилику да га упознају.

Јелић је био свестран. Увијек је тежио ка нечему већем. Образовање му је било изузетно важно и темељ свега што је радио. 1998. године магистрирао је на Економском факултету у Бањалуци а три године касније и докторирао. Теорију је примјењивао у пракси а праксу допуњавао теоријским сазнањима

Много тога оставио је Јелић иза себе. Захваљујући породици музеј је постао богатији за предмете и документе још једне важне личности Републике Српске. Добили су каже Раилић највећи дио његове заоставштине која свједочи о његовом раду.  

Требало је осим времена и много рада и труда да све буде како је и замишљено. На изложби је радио тим људи.

Обогатио је све сфере у које је загазио. Једна од њих била је политика. Прве политичке клупе у које је Милан сјео биле су одборничке. Потом је у првом послијератном сазиву Народне скупштине Републике Српске 1996. изабран за посланика да би десет година касније сјео у министарску фотељу. Изабран је за министра привреде, енергетике и развоја у Влади Републике Српске. Исте године, дакле 2006. на општим изборима изабран је за предсједника Републике Српске као кандидат СНСД-а. Тада је поручио да је на себе преузео обавезу да бди над судбином свих грађана.

И у привреди му је мало ко могао стати на црту. Знао је како направити посао. Најбољи примјер је рафинерија уља Модрича. Знао је да ће улагања у квалитетан кадар кад тад дати резултате, што је и било. Од рафинерије је кажу многи направио свјетски бренд. Бренд који је био покретачка снага и примјер за сва мања предузећа. 2002 године изабран је за најуспјешнијег менаџера у Републици Српској.

Милан је био и отац за пожељети. Побједник - тако га за Досије описује син Петар. Од оца је каже много научио. Све то примјењује како у приватном тако и пословном животу.

Приватно и пословно није се пуно разликовао. Сјећа се Петар да је свачију невољу схватао као своју и помагао коме је стигао. Волио је музику и да чита. Уживао је у народњацима а бољка му је била само недовољно познавање енглеског језика.

Милан Јелић био је и животни професор. Много је улагао у младе, посебно кроз фондацију предсједника Републике. Данас Фонд носи име по њему и стипендира најбоље студенте. У својим интервјуима говорио је да ће млади бити будућа елита која ће морати да знање стечено у добрим школама, врати Републици Српској јер бити лидер у знању значи бити лидер у свему.

За свог живота Јелић је и одликован неколико пута. То је доказ да је оно што је радио, радио како треба.

Живи и данас кроз успомене и сјећања. Био је шести предсједник Републике Српске. На тој дужности провео је тек годину дана. Упркос, тако кратком року иза себе је оставио неизбрисив траг. А то, не може свако.