Зоран Ђинђић је рођен у Шамцу, а са родитељима се крајем шездесетих преселио у Београд, његова сестра каже да је увијек остао јако везан за БиХ и градић који је обиљежио његово дјетињство.
Са родитељима су се Гордана и Зоран крајем шездесетих година преселили у Београд, али њихова веза са БиХ никада није прекинута. Пријатељи и успомене на срећно и безбрижно дјетињство представљали су нит која их је везивала за земљу у којој су рођени.
Гордана Ђинђић Филиповић у својој исповијести за “Слободну Босну” из 2013. године евоцирала је успомене на Травник, град у којем је провела незаборавне године. Са породицом је у Травник стигла 1962. године и остала до 1969. године. Иако се посљедњи пут вратила 1989. године поводом прославе двадесет година матуре, сада не види себе само као дјевојку која је тамо завршила гимназију, већ као особу која је с братом дијелила најљепше тренутке живота.
Зоран је као дијете био је јако немиран, жив, покретан. Обожавао је да чита књиге. С обзиром да је докторирао филозофију, та бранша му је највише пасала, па је из те области и имао највише књига.
“Завршио је све школе са највишим успјехом. Завршио је за три године четворогодишњи факултет филозофије и двије године социологије. Истовремено је учио и завршавао. Пожурио је са студијама да би што прије стигао да докторира. Отишао је у Њемачку и за годину дана докторирао, сви су рекли даје чудо. Био је посебан”, говорила је његова мајка Мила.
Још на факултету се бавио политиком, од студентских дана. Његова мајка каже да је увијек био прогањан због политике.
До 27. године је завршио све школе. Истакла је да је од малих ногу показивао да је напреднији од осталих вршњака.
Иако је Зоран био изврстан ђак, налазио је времена за бројне активности – од шаховског клуба и каратеа до дружења са дјевојкама. Њихове заједничке догодовштине, попут брања зелених резделија у Поповском врту, које су често завршавале казнама, остале су дубоко урезане у њено сјећање. Гордана је касније сачувала успомене на Зорана кроз предмете попут његових дрвених скија и гитаре, које је одлучила да преда Архиву Србије као дио његове личне збирке, свједочећи тако о безбрижним данима које су провели заједно.
“Налази се на трећем спрату у згради стотинак метара од гимназије, у близини католичке цркве. Имам фотографију где се спушта на тим прављеним дрвеним скијама. Ја их имам код куће, као и његову гитару на којој свирао у Травнику. Одлучила сам да их дам у Архив Србије, гдје постоји поставка његових личних ствари”, рекла је тада Гордана.
На почетку гимназије први пут се и заљубио. Силно је волио једну Душку.
“Зоран је необично волио Травник. Имао је своје друштво с којим је све вријеме контактирао. У првом разреду гимназије имао је и прву љубав, звала се Душка. Силно ју је волио, били су пар као са неке разгледнице. Када је био премијер Србије, до њега се тешко долазило. Једном приликом у Београд су дошли његови травнички школски другови. Обезбјеђење у Влади Србије их није пустило, јер нису били најављени. Међутим, они су се досјетили и послали му заједничку фотографију. Одмах је прекинуо важан састанак и потрчао да се види с њима”, каже Ђинђићева сестра, па наставља:
“Необично је волио Босну. Подсјећала га је на лијеп период његовог живота. Београд је велеград у коме нема те опуштености и безбрижности. Отац им је био војно лице и ми смо у том духу васпитани. Зоран је страшно волео животиње”.
“Мој син је највише волео своју собу. Уживао је у њој. Имао личну библиотеку, уживао је да седне, стави ноге на сто и посматра своје књиге и ужива”, испричала је његова мајка Мила.
Његовој сестри је на гробљу пришла непозната жена
Зоран је био изузетно везан за сестру, са којом је дијелио многе тренутке и повезаност која је трајала до његовог посљедњег дана. Упркос Зорановим бројним обавезама, редовно су се чули телефоном, често разговарајући сатима, што је свједочило о њиховој блискости. Она се присјећа тих разговора с тугом, схватајући да су јој сада само успомене преостале.
На дан сахране, на Новом гробљу, пришла јој је млада жена, желећи да подијели своје осјећање губитка.
“Знате,” рекла је, “имам и ја млађег брата. Кад би се њему нешто догодило, ни ја не бих преживјела.” Гордана је само могла одговорити питањем: “Који је ваш предлог? Шта ја да радим?”
Схватила је, и сама болно свјесна, да је суочавање с таквим губитком теже него што би ико могао замислити.
„Заправо, теже је живети с тим него не живјети уопште,“ признаје, јер је сваки дио њеног живота подсјећа на Зорана, њеног јединог брата, присутног у њеним сјећањима од првих дана њеног живота.
Гордана даље објашњава колико је губитак промијенио њен свијет – њен супруг нема брата ни сестру, а ни Зоранова супруга Ружица, па су она и Зоран за своје породице били једина узајамна подршка.
„Кад преживите овакву трагедију,“ признаје, „никад више нисте исти. Делове душе као да више немате.“
Научила је да живи с болном празнином коју је Зоран оставио за собом, иако јој то доноси неизмјерну тежину. Њена мајка, иако исцрпљена тугом, покушава да сакрије своју патњу, а Гордана вјерује да је мајка много јача од ње. Но, када остану саме, обе осјећају тежину губитка, тихо разумијевајући бол која их веже и подржава кроз тугу која их прати сваког дана.
“Мој муж нема брата, нити сестру. Ружица, Зоранова супруга, такође, нема никога, само смо ми у породици имали једно друго. Када преживите овакву трагедију, онда више никада нисте исти. Дијела душе више немате. Научила сам да живот живим с тим да га више нема. Много је тешко да то изговорим. Мајка се труди да мени не покаже ту своју патњу. Мислим да је она много јача од мене. Али када останемо саме, знамо како нам је”, отворила је тада душу Гордана, која се у посљедње вријеме веома ријетко појављује у медијима.
Само годину дана прије атентата на Зорана Ђинђића, преминуо је његов отац који је био војно лице. Његова мајка Мила, говорила је како је остала жељна свог сина, који се максимално предао послу и професији.
“Кад смо правили годишњицу мом супругу, чула сам се са Зораном и рекла, сутра је оцу годишњица, дођи на гробље. А ја видим да је он заборавио, каже ми да има конференцију за медије и да му је неодложиво. Рекла сам – у реду Зоране, изаћи ћу ја са Горданом на гробље. Појавио се сутрадан, али на кратко, одмах је журио да заврши ту конференцију за новинаре. Прије него што се десила несрећа говорила сам му – Зоране сине, чувај се, немој ме обући у црнину, тек сам је скинула”, говорила је Мила, мајка Зорана Ђинђића за Њузвик и то је једини њен интервју, преноси Стил.
