Kako uništiti filmski serijal?

Један од низа проблема (мада они то не виде као проблем) са којим се сусреће модерни Холивуд свакако је недостатак нових идеја због чега се сваки студио обрадује када неки нови филм оствари финансијски успјех. Истог момента почиње се са планирањем серијала који би требао бити константни извор зараде и по могућности дошао барем до 6 или 7 дијела или ако је то икако могуће да се никада не заврши. Због тога данас имамо низ серијала што о супер јунацима што о акционим херојима који су у својој дебитантском филму успјели да зараде довољно новца да би одмах почело штанцање наставака. Но, они нису тема данашње приче већ серијали који су своју бивствовање почели још осамдесетих и деведесетих година да би данас били претворени у нешто што нема готово никакве везе са изворним филмом.

Када је 1993. године Стивен Спилберг представио свој нови филм „Парк из доба Јуре“, биоскопска публика сусрела се са фантастичном причом о изолованом острву на којем су научници уз помоћ генетике оживјели свијет диносауруса укључујући и најстрашнијег предатора који је тада ходао Земљом, Т-рекс. Комбинујући аниматронику и "CGI" (који је тада тек био у зачетку) Спилберг је као и обично погодио у центар створивши мамац за публику која је широм свијета потрошила више од милијарду (тадашњих) долара. Истовремено, филм је постао зачетник серијала који се требао завршити 2001. године, али на жалост није. Те године појавио се трећи дио серијала који је дјелимично успио да понови атмосферу првог дијела, али је није имао много тога новог да понуди гледаоцима па је сасвим природно дошло до краја серијала, односно тако је то дјеловало у датом моменту. Поменута бољка Холивуда звана неодстатак свјежих идеја и инвентивности довела је до тога де серијал крене у нову авантуру са старим али и новим диносаурусима која је овог пута названа „Свијет из доба Јуре“. Истина радња је и овога пута била смјештена на острво, истина овога пута пуно посјетиоца, али са новим негативцима због којих су сироти раптори и добри стари Т-реx морали да промијене дресове и пређу на страну људи. Филм није понудио ништа ново, али је захвљујући узнапредовалој компјутерској анимацији понудио спектакуларне сцене које су биле довољне да привуку публику и нараво покрену нови серијала. Серијал који је као и обично са сваким новим наставком привлачио све мање публике (што је једино битно), па када ни играње на карту носталгије (повратак у серијал Лоре Дерн, Сема Нила и Џефа Голдблума) није донијело неки помак „Универзал“ је одлучио да се опрости од ударног глумачког двојца Крис Прат-Брајс Далас Хауард и окрене се ка свјежој крви. Та свјежа крв била је Скарлет Јохансон и уједно једино свјеже у филму чији наслов је иронично носио назив „Јурассиц Wорл:Ребиртх“ („Свијет из доба Јуре: Поново рођен“). Иронично јер је филм изгледао попут откуцаја срца мртваца односно равна линија у којој нема апсолутно ничега што филм чини филмом. Ни заплета, ни кулминације нити било кавих развијених ликова већ је све дјеловало као класична рециклажа претходних филмова са главним јунацима који опет иду на неко изоловано острво како би пронашли неколико битних диносауруса и ничим изазваном породицом која се ето сплетом несрећних околности нађе на истом острву као и главни јунаци. Сву своју инвентивност сценаристи или можда АИ показали су на главном диносаурусу који се зове Д-реx и при томе није добио више од петнаест минута да покаже све своје способности стечене генетским инжињерингом.

Ријеч рециклажа подсјетила ме је на још један серијал који је прошао слично претходно поменутим с тим да је његова прича почела давне 1979. године када је на биоскопска платна стигао „Alien“. Клаустрофобични СФ са свим елементима хорора наишао је на различите реакције критике, али прилично добар одзив публике да би деценијама касније био проглашен једним од најважнијих остварења свог жанра чему је свакако допринијела и креација ксеноморфног чудовишта од стране Х.Р. Гајгера који је са остатком екипе освојио Оскара за визуелне ефекте. Све то било је довољно за почетак серијала који је руку на срце имао мало спорији темпо што ће се показати као добар потез будући даје било довољно времена да се створи квалитетна прича и пронађе адекватан режисер. Тако је други дио доспио у руке Џемса Камеруна који је у свом стили други дио претворио и акцију и створио остварење који су многи сматрали бољим од оригинала. Промјене жанра и режисера наставиле су се и са трећим дјелом када је Финчер причу претворио у трилер оставивши Елен Рипли само искуство и интелигенцију у борби против опаког чудовишта. Иако филм није толико добро прихваћен од сране публике као претходна два остварења Финчер је успио да задржи дух франшизе и заврши животни пут Рипли. Или је барем он тако мислио будући да се пет година касније појавио „Alien: Ressurection“ који је умјесто, како му поднаслов каже, ускрснућа представљао опело за серијала будући да се ни публици ни критици није допао филм који је, руку на срце, имао тотално другачији штих од претходних остварења. Чинило се да је овом серијалу дошао крај али 15-ак година касније Ридли Скот одлучио нас је вратити на почетак приче односно објаснити нам одакле потичу вјероватно најстрашнија створења у цијелом свемиру. И док је све то у „Прометеју“ имало смисла у његовом наставку „Alien: Covenant“ много тога је остало нејасно, али смо барем могли да гледамо стару Холивудску причу добар полицајац-лош полицајац 2.0 или у преводу добар андроид-лош андроид. Ако би смо и могли наћи неко оправдање за Скотов „Alien: Covenant“ дефинитивно је тешко наћи ријечи оправдања за „Алиен: Ромулус“ Феде Алвареза који је модерна критика прихватили као врхунско дјело док су они који су пак одрастали на филмовима са Елен Рипли филм посматрали као чисту рециклажу претходних филмова што он у ствари и јесте. Неки су то назвали омажом претходним филмовима, али све много више подсјећа на одсуство било какве нове идеје. Посљедњи ексер у ковчег серијала (надам се да је посљедњи) забила је серија „Алиен: Еартх“ у којој ни након пет епизода није јасно да ли је фокус на ксеноморфима или пак синтетичком тијелу у које је пребачена свијест болесне дјевојчице или пак друга бића покупљена у свемиру.Ако је за утјеху једна од главних јунакиња чини се има способност да комуницира са алиенима па ћемо можда ускоро од ксеноморфа јуниора са којим је успоставила комуникацију сазнати тужну историју његове врсте и зашто су готово двије деценије немилосрдно и непрестано прогонили сироту Елен Рипли.

Наравно, прича не би била потпуна да не одамо почаст шампионима у уништавању филмских серијала, „Дизнију“. Нема потребе да напомињемо да је куповином „Фокса“, „Дизни“ преузео контролу над серијалом „Алиен“ што се може видјети из посљедњих филмова, али лијепо је присјетити се и њихових претходних успјешница попут „Ратов звијезда“ гдје су 25 година Лукасовг рада збрисали својом финалном трилогијом која се није допала ни најзагриженијим фановима серијала док су се остали питали гдје су ствари кренуле у погрешном правцу. Ипак, најуспјешнији рад „Дизнија“ био је серијал „Индијана Џонс“ (који је нажалост такође доспио у њихове руке куповином продукцијске куће „Lucasfilm“) гдје су успјели оно што вјероватно нико у историји филма није успио - да главног јунака серијала, по којем је и франшиза названа, у филму који, вјеровали или не, носи назив „Индијана Џонс и артефакт судбине“ претворе у споредног лика.

Зато ако вас интересује одговор на питање из наслова постоји само једно рјешење - питајте „Дизни“.