Prokletstvo ljepote

Управо овим ријечима могла би се описати глумачка каријера Роберта Редфорда који је напустио овај свијет 16. септембра 2025. године и тиме учинио свијет умјетности и филма сиромашнијим. Ако је неко помислио чему сад ова прича о нечему што је било тако давно (прије више од 20 дана) и да је поменути глумац, режисер и истински умјетник већ заборављен затрпан гомилом нових вијести из земље и свијета, онда ћу да као контрааргумент да истакнем само једну чињеницу-имена попут Роберта Редфорда се никад не заборављају и о њима се увијек може писати као подсјетник на људе који се имали, данас потпуно заборављене ријечи, став и интегритет. Баш због тих својих карактеристика Роберт Редфорд био је човјек чији је физички изглед, барем према холивудским стандардима, био у супротности са његовом визијом филма и умјетности. Почетком седамдесетих, захваљујући филмовима „Буч Касиди и Санденс Кид“ и „Дјевојка коју сам волио“, Редфорд је био звијезда холивудског филма, али не и миљеник критике која га, због његовог изгледа, није схватала озбиљно проглашавајући га још једном љепушкастом звијездом која ће своју каријеру провести у филмовима без претјеране дубине намијењеним искључиво пуњењу биоскопских благајни. Опсједнутост критике његовим изгледом ишла је толико далеко да се након „Великог Гетсбија“ из 1974. године нико од критичара није ни бавио самим филмом већ Редфордом и његовом појавом због чега је на крају „Њујорк Тајмс“ мора да згрми на критичаре да раде свој посао, а не да нон стоп цмиздре због Редфордове појаве на великом платну. Исти онај „Тајмс“ коме је глумац отворио душу истакавши како гламурозни имиџ може бити прави хендикеп и како је имиџ обично с...ње. О о овом је говорио и Фил Алден Робинсон који је режирао Редфордов филм „Уходе“ истакавши како је глумац био „умјетник заробљен у невјероватно згодном тијелу“ и „како је тешко бити озбиљно схваћен када тако добро изгледате“.

Редфорд није дозволио да га Холивуд обликује и претвори у звијезду која ће снимати популарне филмове већ је, избором својих улога, одлучио да константно указује на проблеме са којима са сусретала тадашња Америка. У филмовима „Кандидат“, „Возач спуста“ и „Сви предсједникови људи“ који су се критички односили према медијима, славним личностима и политици, Редфорд је изабрао да одбаци имиџ звијезде и држи огледало пред Америком у вријеме када су се њене институције распадале. И каснијим избором улога Редфорд је настојао да буде ангажован у критици савременог америчког друштва попут улоге генерала Ирвина у „Посљедњем дворцу“ који предводи побуну против садистичког управника војног затвора и једном од ријетких (ако не и једином) филму у којем се појављује кадар америчке заставе окренуте наопачке (симбол за земљу која је у проблему) и милијардера у „Непристојној понуди“ гдје је прихватио улогу надајући се да ће филм бити схваћен као критика материјализма и доминације новца над осјећањима.

Једнако добар Редфорд је био и иза камере гдје је свој пут (искористивши славу стечену на великим екранима) започео филмом „Обични људи“ који му је однио и јединог Оскара и то оног за најбољег режисера. У филмовима који су слиједили глумац и режисер се бавио различитим тематикама од друштвених сукоба, скандала и политичких игара па све до живота и судбина малих људи. Његово режисерско умјеће хвалили су многи истичући како је ријеч о режисеру који је знао са глумцима док се поједине сцене попут оне између Пола Скофилда и Ралфа Фајнса у „Квизу“ и Доналда Сатерланда за столом у кухињи у филму „Обични људи“ сматрају међу најбољима које су икада виђене на великим екранима.

Многи ће се сложити како његов највећи допринос седмој умјетности није био ни испред ни иза камере већ у планинама Јуте гдје је 1978.године основао филмски фестивал „Санденс“ који је требао да пружи прилику младим ауторима да покажу своје идеје и дјела. Фестивал ,који је био контраст од свог тог холивудског гламура и лажног сјаја, који је послужио као полазна тачка многим режисерима који су данас цијењена имена у свијету филма попут Стивена Содерберга („Секс, лажи и видео траке“) и Квентина Тарантина („Улични пси“), али многим другим који су касније добијали скупоцјене пројекте великих филмских студија. „Санденс“ није био само мјесто на којима су млади и неафирмисани аутори добијали прилику да прикажу своја остварења већ је путем непрофитне организације „Санденс институт“ помагао младим режисерима да усаврше своја сценарија и филмове повезујући их са већ етаблираним ауторима који су им били ментори. И сам Редфорд волио је проводити дио љета у институту гдје је својим савјетима помагао младим креаторима и мрзио је ако би снимао неки пројекат и због тога није мога да буде присутан. Један од режисера који је своје прве кораке направио управо на „Санденсу“, Крис Ејри, присјетио се како је док је радио свој првенац „Димни Сигнали“, Редфорд ушао у монтажу и пажљиво пратио његов рад након чега му је дао пар савјета који су му отвирили сасвим нове перспективе и могућности. Редфорд је јако волио свој фестивал и истински се радовао успјесима нових филмских имена која би на његовом фестивалу привукла пажњу жирија док су млади аутори кроз фестивал коначно добили прилику коју у Холивуду дефинитвно не би добили.“Санденс“ је дефинитивно промијенио историју независног филма у Америци, али је истовремено натјерао и саме диструбутере да почну обраћати пажњу на филмове који нису стизали из Холивуда. Крајем 90-их и почетком 2000-их инди филмови нису били резервисани само за арт биоскопе у којима ће их видјети мали број људи па су тако „Литтле Мисс Сунсхине“, „Тхе Фулл Монтy“ и „Пројекат: Вјештица из Блера“ почели на „Санденсу“ да би на крају завршили као биоскопски хитови. Ипак Редфорд стално подстицао како ауторе тако и људе који су учествовали у организацији фестивала да не подлијежу притисцима популарних трендова. Бивши директор „Санденса“, Џон Купер, присјетио се како их је познати глумац подстицао да буду храбри и да ризикују јер није желио да их поколебају спољни утицаји. Редфорд је током фестивала волио да се дружи са неафирмисаним филмашима било да је ријеч о премијери филма или заједничком доручку не пропустивши прилику да подјели неки савјет млађим колегама. Био је захтјеван шеф који је директорима фестивалских програма дао потпуну слободу избора филмова, али је желио бити укључен у креативни дио као и израду промотивних материјала. На састанцима је често знао постављати креативна питања како би испровоцирао што већу креативност и нове идеје. Ипак, према ријечима Џона Купера који је 2020. напустио фестивал, у исто вријеме када се и Редфорд повукао са „Санденса“, био је човјек којем је дубоко стало до људи који су радили у организацији сматравши већину од њих својим пријатељима.

Поред бриге о филму, умјетности као и људима са којим је сарађивао Редфорд се често борио и за очување природног окружења, поготово недирнутих крајолика Јуте гдје је уз помоћ његовог имена спријечена изградња ауто-пута са шест трака који би пролазио кроз планинске крајеве ове америчке државе. Његов ангажман на заштити природе утицао је да поред свега добије назив активисте, мада он сам није волио да га тако зову јер је све то сматрао својом људском дужношћу. Због свега овог смрт човјека који је био успјешан глумац, режисер, креатор филмског фестивала и заштитник природног окружења представља велики ударац за свијет умјетности и филма. Ударац за сваког оног ко воли филм као умјетност или барем филмове који имај и реп и главу, осим вјероватно за модерни Холивуд којем већ одавно није стало до умјетности, поготово оне под редним бројем седам.