Vašington, Moskva i strah od Republike Srpske

Jednak intenzitet "skičanja" istih profila na društvenim mrežama povodom boravka delegacije Republike Srpske i u Vašingtonu i u Moskvi govori u prilog tome da radimo ispravnu stvar.

U politici ponekad nije potrebno mnogo objašnjavati. Dovoljno je pogledati ko se prvi uznemirio, ko je prvi podigao ton i ko je, po ko zna koji put, osjetio potrebu da Republici Srpskoj objasni gdje smije da ide, sa kim smije da razgovara i kako treba da se ponaša.

I tu je stvar prilično jasna.

Onima koji danas negoduju ne smeta ni Vašington sam po sebi, ni Moskva sama po sebi. Smeta im činjenica da Republika Srpska ne pristaje da bude zatvorena u mali politički prostor u kojem će drugi u njeno ime tumačiti njene interese. Smeta im Srpska koja pokušava da govori sama, da objasni svoju poziciju i da traži sagovornike tamo gdje smatra da ih može naći.

To je suština ove histerije.

Godinama nam se pokušava nametnuti pravilo da je Republika Srpska prihvatljiva samo onda kada je tiha, kada se brani, kada objašnjava da nije kriva i kada čeka da neko drugi odluči šta je za nju dozvoljeno. Svaki iskorak van tog okvira odmah se proglašava problemom. Svaki susret postaje sumnjiv. Svaki razgovor se predstavlja kao provokacija. Svaki pokušaj da Srpska izađe iz političke defanzive dočekuje se istim uvredama.

A u stvarnosti, nema tu ničeg spornog.

Republika Srpska ima obavezu da razgovara. Ima obavezu da ne bude nijema. Ima obavezu da objašnjava svoju poziciju, naročito u vremenu kada se o njoj često govori bez nje i protiv nje. Ko ne govori o sebi, mora se pomiriti s tim da će drugi napisati njegovu verziju istine. A mi smo tu lekciju preskupo platili da bismo je ponovo učili.

Zato je važno biti prisutan. U Vašingtonu, u Moskvi, u Beogradu, u Tel Avivu, u Pekingu, u Parizu, gdje god postoji prostor da se kaže šta je Republika Srpska, šta brani i šta neće prihvatiti. Ne zbog fotografije na društvenim mrežama, kako to neki doživljavaju. Ne zbog protokola. Ne zbog dnevne političke pobjede. Nego zato što ozbiljan politički subjekt ne dozvoljava da ga drugi predstavljaju kao problem dok on ćuti u uglu.

Izolacija nije samo odsustvo sastanaka. Izolacija je kada pristanete da se o vama govori bez vas. Kada se pomirite s tim da vaš glas nije važan. Kada vam nametnu osjećaj da je svaki vaš pokušaj komunikacije unaprijed sumnjiv. Zato je najopasnija ona izolacija koju čovjek na kraju prihvati kao normalno stanje.

Republika Srpska to ne smije prihvatiti.

Nije naš posao da se dopadamo onima koji bi najradije da nas nema u političkom smislu. Naš posao je da čuvamo poziciju Republike Srpske, njene institucije, njeno pravo da govori i njeno pravo da ne pristane na političko ponižavanje. U tom poslu neće svi biti zadovoljni. Ne treba ni da budu. Kada bi bili zadovoljni oni koji uporno rade na slabljenju Srpske, onda bi to bio siguran znak da nešto radimo pogrešno.

Zato me ova nervoza ne brine. Naprotiv, ona pokazuje da je Republika Srpska vidljiva. Da nije prihvatila ulogu entitetske administracije koja treba da čeka instrukcije. Da još ima političku volju da se pojavi, da kaže svoje i da traži prostor za sebe.

Naravno, taj prostor niko ne poklanja.

On se osvaja upornošću, kontaktima, razgovorima, strpljenjem i sposobnošću da se ne povučete čim neko podigne glas. Srpska je previše puta bila izložena pritiscima da bi danas vjerovala u dobronamjernost onih koji joj savjetuju da se sama povuče sa međunarodne scene. Svaki takav savjet treba čitati vrlo pažljivo. Obično se iza njega ne krije briga za Republiku Srpsku, nego nada da će ona vremenom izgubiti pravo da govori u svoje ime.

A to se neće desiti.

Republika Srpska ne traži dozvolu da postoji. Ne traži dozvolu da razgovara. Ne traži dozvolu da brani svoje nadležnosti, svoje institucije i svoju ustavnu poziciju. Ona može i treba da bude otvorena za dijalog, ali dijalog nije isto što i pristanak na poniženje. Može da razgovara sa svima, ali ne mora da prihvati da joj bilo ko određuje granice političkog kretanja.

U tome je stvar.

Boravak u Vašingtonu i boravak u Moskvi nisu dokaz nečije neposlušnosti, nego dokaz da Republika Srpska razumije jednostavnu činjenicu: u današnjem svijetu niko ozbiljan ne smije sam sebe zatvoriti. Pogotovo ne onaj ko je godinama izložen pokušajima da bude zatvoren spolja.

Zato, kada iste grupe reaguju istim bijesom na svaki iskorak Republike Srpske, ne treba mnogo analizirati njihov narativ. To je u suštini njihovo priznanje da im nije problem pravac putovanja, nego sama činjenica da Srpska ima pravac.

A naš pravac je jasan.

Nećete izolovati Republiku Srpsku.

Više nikada.