Verige

„Ustani brzo! I spadoše mu verige s ruku.“ (Djela ap. 12, 7). Iako slobodan od svake krivice i prepun svake dobrodetelji, da bi bio oslobođen, Petar je ipak morao prvo sam da ustane. Sam. I to brzo. Tek tada nastupi čudo. Ovo nije slučajan, jednokratan poredak stvari. Tako je još od riječi: „Evo sluškinje Gospodnje – neka mi bude po riječi tvojoj!“ (Lk. 1, 38), i još od prije nje.

Tako je bilo onda, tako je i danas. I danas su kao onda, za svakog čovjeka skovane verige. Nekoga vezuju verige straha. Drugoga verige uspjeha. Nekoga verige siromaštva. Drugoga verige bogatstva. Nekoga verige bolesti. Drugoga verige zdravlja. Nekoga verige nesreće, drugoga verige sreće – svakoga verige slabosti. Svake su verige slabost. Vuku nas od raslabljenja, preko zabalvanjenog truna, do neustalosti.

Već su nas dovele do doga da uživamo zavaljeni po tuđim grobovima i ispremetenim kostima, gadarinskim verigama svezani jedni za druge. Već iz visine takvih pozicija, grobljanskom perspektivom, oholo mjerimo leđa zrelog orla i mislimo: „Džaba se upinje da leti sviše svoga gnijezda. Džaba leti. Moraće k nama u verige. Grob je uvor svačijeg vremena. Let je privremen koliko i nada što ga k nebu vezuje, gravitacija radi za naše verige. Čekamo ga da siđe dole iako smo gore a on dole.“

Zaglibljeni u kal sopstvenih neurofiziologija, gadarinskim verigama vezani jedni za druge, njime zaklanjamo oči od svjetlosti, njime se mažemo kao da se odjevamo u haljine, njime blažimo rebra od nesnosnog kucanja. Ne ostavlja nam se taj naš cvjetni vrt, vrijedno gnojen mislima i riječima, pedantno i po slovu obrezan u propisnost. Dovoljno nam je što uzeti i gadarinskim verigama vezani jedni za druge, sami mutimo vodu vitezdskog bazena i njome zapljuskujemo jedni druge. Bolje nam je tako. Bez čuda. Kud bismo sa sobom da stvarno ustanemo?

Putuj Petre