Naučnici otkrili šta se dešava u posljednjim trenucima života

Доживјела је страшан мождани удар и то искуство јој је посве промијенило приоритете у животу.

Каже да је осјетила неко страхопоштовање док је умирала које се мијешало с блаженом еуфоријом.

До крварења је дошло у лијевој половини њеног мозга, и то се ширило толико брзо да је након четири сата било величине шаке.

"Улазила сам и излазила из свијести својом десном половином мозга. Кад сам стигла у болницу, крварење је било приближно величине шаке у лијевој половини. Током јутра сам ушла у неку блажену еуфорију, свијест моје десне стране мозга. А онда бих се вратила и бавила детаљима о томе како себи помоћи", испричала је и додала да је током те борбе за живот упадала наизмјенично у несвјесно и свјесно стање током којег је знала шта се догађа с њом и око ње, али осјећаја страха није било.

"Била сам врло благословљена. Нисам се нимало бојала. Лежала сам тамо у блаженој еуфорији у десној страни мозга. Или сам била у лијевом мозгу, заокупљена покушајима схватања шта требам учинити да управљам властитим спашавањем", присјетила се искуства који јој се урезао у памћење за цијели живот.

"Мождани удар ме је промијенио сто посто. Удаљило ме од вјеровања да сам центар свијета и да је важно само 'ја и моје'. Цијели тај круг, свијест о мени као појединцу, је нестао, а у недостатку фокуса на себе пребацила сам се у свијест да сам дио човјечанства. Постала сам отворенија, експанзивнија и флексибилнија према могућностима, за разлику од 'ево шта желим, а ово су кораци које ћу предузети да бих добила оно што желим'. Одмакла сам се од линеарног начина гледања на свијет и свог односа према њему. Живим отвореније према могућностима онога што може бити и што ми најбоље одговара", рекла је.

Каже и како је на смртној постељи схватила шта је заправо важно у животу, тако да су јој данас приоритети сасвим другачији него прије можданог удара.

"Аутентично ја је дио нас за који чврсто вјерујем да се појављује у посљедњих пет минута нашег живота. Кад смо на смртној постељи, лијеви дио мозга се почиње расипати, а ми се одмичемо од свих акумулација и вањског свијета, јер то више није вриједно. Вриједно је оно што смо као људи и што смо својим животима учинили да бисмо помогли другима. Сви се суочавамо с тим и мислим да је то 'судњи дан', али мислим да то није просудба нечега што је изван нас, то је просудба нас самих", наставила је.

Обзиром да је по неуронаучницима слух осјетило које међу посљедњима нестаје, а као што каже др Тејлор, блажено искуство може замијенити страх од умирања, ове би информације могле бити корисне за пружање утјехе породици и пријатељима и усмјерити их како да се понашају док стоје уз постељу вољене особе којој није преостало пуно живота, преноси "Псајхолоџи тудеј".

Шта се догађа у нашем мозгу прије смрти?

"Чули смо да љекари често свједоче позитивним реакцијама код пацијената ако вољени разговарају с њима у тим посљедњим тренуцима. Када је наша мајка лежала на самрти, моја сестра и ја смо сједиле уз њу, држале смо је за руку и шапутали ријечи утјехе док уређај у болници није показао равну црту. Интуитивно смо помислили да би нас мајка можда могла чути. Нико са сигурношћу не зна шта се догађа док умиремо, али истраживања неких неуронаучника показују да би наша интуиција могла бити у праву", испричао је др Брајан Е. Робинсон, амерички књижевник, психотерапеут и професор на Универзитету Сјеверне Каролине у Шарлоту.

"У посљедњим сатима прије очекиване природне смрти, многи људи улазе у период нереаговања кад више не реагују на спољашње окружење. Анегдотски извјештаји из искустава блиских смрти обично укључују приче о умирућој особи која чује необичне звукове или чује како је проглашавају мртвом. У револуционарној студији из јуна 2020. године објављеној на Сајентифик Репортс, неуронаучници су открили прве емпиријске доказе да неки људи могу чути шта се догађа око њих током те фазе негирања, неколико сати прије смрти", појаснио је.

Ради се о истраживању неуронаучника са Универзитета Британске Колумбије који су помоћу ЕЕГ индекса мјерили електричну активност у мозгу пацијената из хоспиција у болници Сент Џонс док су били при свијести и кад су престали реаговати. 

Такође, у истраживању су користили и контролну групу младих, здравих учесника. Пратили су реакције мозга на тонове и открили да су слушни системи умирућих пацијената реаговали слично онима код младих, здравих испитаника, и то само неколико сати прије него што су преминули. 

Закључили су да 'мозак који умире реагује на звучне подражаје чак и током несвјесног стања те да је слух посљедње чуло које улази у процес умирања'.

Многи људи који су имали искуства близу смрти описују то као осјећај страхопоштовања или блаженства, као и то да су се невољно вратили у своја тијела, преноси "24сата.хр".