Film čije detalje je teško izbaciti iz glave

Чак и изван суморних и узнемирујућих слика на самом ВХС-у, цијели филм има застрашујући и суморан амбијент дјелимично захваљујући и због своје тешке плаво-сиве палете боја. Али то је био примјер који је свима упадао у очи. Још суптилнији елемент неугодног осјећаја који филм ствара јесте чињеница да готово нико у филму нема сјенку. Истина, овај детаљ лако је не примјетити, али када га једном примјетите тешко га је избацити из главе, а то филм чини још језовитијим.

Хорор „Круг“ се граничи са надреалним прије него што се открије узрок свих смрти. Лик који игра Наоми Вотс, Рејчел, долази у посјед чудне видеокасете због које свако ко погледа њен садржај умире након седам дана. Међутим постоје и застрашујуће нуспојаве које се дешавају прије него што неки од ликова умре. Крварење из носа, панично понашање и самоповређивање кућних љубимаца па чак и вађење предмета из властитог грла. Многи од тих догађаја имају неке везе са самом траком и њеним поријеклом и сви су врло уочљиви. Са друге стране, недостатак сјенки, чини се да није повезан ни са чим одређеним у вези са траком при чему већина гледалаца вјероватно није ни примјетила ову појаву при првом гледању филма. Али то не значи да одсуство сјенки није био намјеран саставни дио филма. На крају крајева било би врло тешко да случајно немате сјена у филму. Режисер Гор Вербински и сниматељ Бојан Базели осмислили су и створили расвјету за сценографију и глумце како би елиминисали што више сјене не зато што је то био дио радње, већ зато што то једноставно појачава језивост филма. Базели је једно приликом истакао како је смисао свега било да се „подсвјесно промијени перцепција гледаоца као и да се додатно појача осјећаја дуалности филма“. Њихов труд дефинитивно је имао ефекта будући да је овај језиви ефекат тешко примјетити, поготово ако прије нисте знали за њега, али нико не може рећи да не постоји нешто у атмосфери „Круга“ што ствара осјећај додатне напетости и језе.

Покушајима Вербинског и Базелија да уклоне све сјене из филма погодовала је и сама локација снимања хорора. Филм је већим дјелом снимљен у држави Вашингтон гдје је вријеме често било суморно уз доста кише и облака што је само по себи значило да су сјенке већ саме по себи минимизоване. Све то је у многоме помогло цјелокупном туморном и надреалном угођају филма. Истовремено сценограф Том Дафилд црпио је инспирацију из слика Ендрјуа Вајата рекавши да су његови радови имали „неодољив сензибилитет за који је он лично сматрао да ће донијети додатну мистичност филма“.Самим тим хорор је испуњен „тмурним“ плавим и сивим бојама додатно појачаним кишним временом. Све то представљало је антипод јединој истинској свијетлој тачки боје у филму,јапанском јавору који се појављује на видео запису на ВХС-у. Његово јарко црвено лишће представља шокантни излив боја у средини иначе мрачне траке. Истина ова сцена је истовремено служила и као референца на јапански оригинал.

Колико год је овакво вријеме одговарало за стварање атмосфере филма толико је истовремено павило проблеме члановима екипе који су радили на њему. Претходно поменуто стабло јавора је вјештачки створено и постављено на сцену гдје су га чланови екипе морали три пута подизати и враћати у вертикални положај будући да су га вашингтонски вјетрови који су достизали брзину и до 160 километара на сат константно обарали. Дафилд је рекао како је током снимања у Вашингтону константно падала киша што је правило огромне проблеме јер су како је сам рекао морали постављати сет у "двадесет центиметара мутне воде“. Влажно вријеме такође је ометало прецизно оцртавање сценографије будући да је влага спречавала да се боје правилно осуше. Али, на крају се сва та борба са временом и влагом исплатила будући да је „Круг“ постао модерни хорор класик испуњен култним сценама. А ако никада нисте примијетили узнемирујући недостатак сијенки онда је то савршени разлог да га поново погледате.