Čovjek koji nije spavao 11 dana podijelio kako ga je to iskustvo promijenilo

Рекорд у депривацији сна тренутно држи Роберт МекДоналд, који је 1986. године остао будан невјероватних 453 сата, односно више од 18 дана.

Без обзира на то је ли успио оборити рекорд или не, Рајт је јавно подијелио како га је то искуство промијенило и што је осјећао током тих дугих дана. Према његовим ријечима, након одређеног времена човјек престаје осјећати физички умор на исти начин јер рационални дио ума, одговоран за свакодневно функционисање, почиње посустајати. 

"Постајете свјеснији своје емотивне стране, отварате врата ономе што обично потискујете," објаснио је Рајт.

Иако се многима чини да би дуготрајно неспавање било исцрпљујуће и неугодно, Рајт је нагласио да су му повремено долазили тренуци у којима се осјећао невјероватно будним и емоционално освјеженим.

Упркос томе што је Рајт можда нашао смисао у овом експерименту, Гинисова књига рекорда више не биљежи овакве подухвате због опасности које неспавање носи за људски организам. Према изјави Гинисове књиге из 1997. године, престали су пратити ове рекорде јер су увидјели колико је депривација сна опасна за здравље. 

Дуготрајни недостатак сна може довести до халуцинација, проблема с говором, па чак и смрти у неким ријетким случајевима, попут жртава фаталне породичне несанице, ријетког генетског поремећаја.

Један од разлога зашто Гинис више не прати овај рекорд лежи и у постојању "микросна" - кратких, несвјесних епизода сна које могу трајати свега неколико секунди. Такви тренуци тешко су мјерљиви без посебне опреме, а сматра се да је и Ренди Гарднер, упркос сталном љекарском надзору, имао такве епизоде током свог покушаја из 1964. године.

Иако Тони Рајт можда не држи рекорд у депривацији сна, његов експеримент подсјећа на то колико је сан кључан за људско здравље, а његова прича служи као опомена о опасностима играња с људском физиологијом.

(Клик)