Opomena patrijarha Pavla Srbima: Pazite da ne upadnete u ovu zamku

У времену када свако има мишљење и потребу да га изговори што гласније, ријечи овог вољеног патријарха одзвањају као посљедње упозорење савјести. Прије него што некога осудимо, сјетимо се - пред каквим судом бисмо жељели да сами станемо?

Брзина осуде - свакодневна замка

У продавници, на семафору, у канцеларији, па чак и за породичним столом - нехотице, али неумољиво, преузимамо улогу судије. Довољно је да нас неко погледа попријеко, да нас прескочи у реду или да каже нешто што нам не прија. И већ у мислима пишемо оптужницу.

Али, знамо ли заправо шта осуђујемо? И кога? И са којим правом?

Библијска опомена и суд који се враћа

У Јеванђељу по Матеју јасно је записано:

"Не судите, да вам се не суди; јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити, и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. Зашто видиш трн у оку брата свог, а брвна у свом оку не опажаш?"

Ове ријечи не траже теолошку титулу, већ елементарну људску свијест. Да погледамо дубље. Да не пресуђујемо на основу тренутка, израза лица, погрешно схваћене реченице.

Патријарх Павле - мудрост скромности

Зато нас је годинама подсјећао патријарх Павле, човјек благости, мудрости и најдубље једноставности. Његове ријечи нису биле укори, већ позиви. Нису осуђивале, већ училе.

"Прије него што почнеш судити о мени и мом животу, обуј моје ципеле и иди мојим путем! Прођи улице, брда и долине! Осјети бол и срећу... Прођи године кроз које ја пролазим, падни преко сваког камена који се мени нашао на путу! Устани увијек поново и иди истим путем, као што и ја радим! И тек ми онда можеш судити."

То је одговор који руши сваку олаку мисао, сваку ријеч изговорену у афекту. Јер нико од нас не зна шта носи дан, а камоли туђа година.

У туђим ципелама - тежи корак него што изгледа

Ове ријечи нису само мудрост, оне су огледало. Колико пута судимо без знања о ономе што је претходило нечијем понашању? Колико пута заборавимо да је неко можда управо тог дана изгубио нешто драгоцјено, а ми смо га осудили због осмијеха који није имао снаге да нам упути?

Зато, сљедећи пут када нас неко изнервира, када пожуримо да "кажемо своје мишљење", сјетимо се патријархових ријечи. Застанимо. Удахнимо. Прећутимо.

Јер истина је једноставна - у туђим ципелама не хода се лако.