Potresna ispovijest žene koja je na Ognjenu Mariju umalo izgubila život: ''To je bilo upozorenje''

Једна од тих прича долази од Радмиле, жене из једног малог села у централној Србији. Њена исповијест годинама се препричава међу комшијама, као упозорење и подсјетник колико је важно поштовати оно што су нам преци оставили у аманет.

Те године, како каже, љето је било изузетно топло. Јутра су мирисала на суву траву и врео дим из љетних кухиња. Тог дана Радмила је устала раније него иначе, ријешена да заврши неколико ситних послова прије него што сунце огрије јаче. Међу тим пословима било је и цијепање неколико дрва – таман довољно да заложи шпорет у коме је требало да кува ајвар.

„Заборавила сам да је Огњена Марија. Никоме у кући нисам поменула, нико ме није подсјетио. У мојој глави то је био само још један јулијски дан“, прича Радмила, тихо, гледајући у под као да и даље осјећа тежину тог тренутка.

Узела је сјекиру, изашла иза куће, и почела да цијепа дрва. У једном тренутку, док је замахивала, сјекира јој се измакла из руке. Дршка, већ начета временом и влагом, попустила је, а метални дио секире одлетио високо – и пао право на њену главу.

„Не могу да опишем тај тренутак. Само сам осјетила ударац, туп и јак, па крв како ми тече низ лице. Било је као да ми је неко одозго рекао: ’Застани. Заборавила си.’“

У паници, Радмила је отрчала у кућу. Умотавала је главу пешкиром, а срце јој је ударало као бубањ. Тек тада, док је сједила на столици и покушавала да заустави крварење, поглед јој је пао на календар на зиду и видјела да се тог дана празнује Огњена Марија.

„Никад у животу нисам била толико свјесна колико смо мали пред Божијом вољом. То није била случајност. То је било упозорење. Да не заборављам оно што су нас учили – да тог дана ништа тешко не смијеш радити. Да се празник поштује, јер он није обичан дан.“

Након тог догађаја, Радмила је годинама причала своју причу свима – унуцима, комшијама, па чак и непознатим људима које би срела на пијаци. Њен ожиљак на тјемену постао је знак и подсјетник.

„Нисам погинула, али сам научила лекцију. Тог дана ништа више не радим. Све припремим дан раније. Ако нешто и заборавим, оставим за сутра. Ништа није вриједно тога.“

На данашњи дан, док вјерници широм Србије пале свијеће и моле се светитељки, Радмилина прича служи као тиха опомена свима нама. Јер, како каже народ: "Ко се оглуши о светитеља – сам тражи невољу."

(Србија Данас)