Најгушћи елемент у природи из периодног система је осмијум. На собној температури је у чврстом стању, са густином од 22,59 грама по кубном центиметру – скоро два пута гушћи од Земљиног унутрашњег језгра и скоро исте густине као језгро Јупитера.
Међутим, има неких објеката у Сунчевом систему који се чине да су много гушћи од осмијума, а нису чак ни планетарна језгра, већ астероиди који немају потребну масу да би сабили минерале у ултрагусто стање.
Због тога су научници почели да спекулишту о стабилним елементима у природном стању који се налазе ван периодног система.
Није познато да ли би елементи са више од 118 протона уопште могли да буду стабилни. Никада нису посматрани, чак ни у лабораторији.
Tеоретичари, ипак, истичу да постоји распон стабилности око атомског броја 164, гдjе супертешки елементи не би били склони радиоактивном распадању и могли би да се одрже.
Зато што се од ових тежих елемената очекује да буду гушћи, могли би да објасне чудне закључке о астероиду 33 Полихимнија – обима око 50 до 60 километара. Једно мjерење процijенило је густину астероида на 75,28 грама по кубном центиметру, по чему је класификован као потенцијално ултрагуст објекат.
Тако екстремна процена сматра се неком грешком, а чак је и астроном који је извео рачуницу рекао да је нереалистично.
Физичари Еван Лафорџ, Вил Прајс и Јохан Рафелски са Универзитета у Аризони, међутим, жељели су да истраже да ли је таква густина барем физички могућа. Користећи модел Томас-Ферми испитивали су атомску структуру хипотетичких супертешких елемената.
- Изабрали смо овај модел, упркос његовог релативној непрецизности, зато што омогућава систематско испитивање атомског понашања као функције атомског броја изван познатог периодног система - навео је Рафелски.
Њихови прорачуни су потврдили да заиста постоји зона стабилности око атомског броја 164. Такође су показали да би густина тог елемента износила између 36 и 68,4 грама по кубном центиметру, што је приближно процијењеној густини астероида 33 Полихимнија.
