“Па зар ниси ти раскинуо са њом?”, питали су пријатељи свог друга који је говорио о томе како је тужан након раскида. Слушајући овај разговор сјетила сам се бројних сличних ситуација у којима се туга не сматра баш примереном реакцијом. Ако погледамо психотерапијске уџбенике, туга је по дефиницији здраво осјећање. Ако се осврнем на своју психотерапијску праксу, већина мојих клијената који су себи дозволили тугу и прошли кроз процес туговања, научили су да живе са губицима који су им се десили и на крају из њих изашли са новом и другачијом перспективом.
Самим тим, здрава и емпатична друштвена реакција на туђу тугу била би: “Знам какав је то осећај и знам да је тешко, али исто тако знам да је туга заправо једини начин да прођемо кроз болна искуства.” Јасно ми је да смо далеко од тога да било ко у друштву добије овакав одговор на своје туговање, али желим да вјерујем да је то могуће и баш зато и ово пишем. Не, ово није протокол како у пар корака да превазиђете тугу, али јесте поглед на све оне начине како покушавамо да је избегнемо код себе и код других.
Буди тужан, али само ако имаш прави разлог
Ако си ти раскинуо везу, онда немаш разлога да будеш тужан, то је твоја одлука.
Ако си раскинула са токсичним нарцисом, онда треба да будеш срећна, а не тужна. Буквално си се спасла и треба да славиш сваки дан.
Ако је то била ситуациона веза (како је именује психотерапеуткиња Естер Перел), дакле ни веза ни пријатељство него нешто између, онда то заправо није раскид и шта има да будеш тужна?
Ако си се развела, а немате дјецу, то није иста туга као да сте имали децу.
Ако сте раскинули послије 10 година везе (а да нисте ушли у брак и имали дјецу) и боље што сте раскинули (јер веза ионако никуда није водила), и не, то није брак јер нисте потписали папире.
У покушају да разумијем зашто смо толико нетолерантни на туђу тугу сјетила сам се једне клијенткиње која је са мном подијелила да никада не плаче пред својом мајком јер једном када јој се то десило, док се суочавала са болним раскидом, мајка ју је питала: “Да ли је неко умро?”
Ово су само неки примјери са којима сам се сусрела у психотерапијској пракси и свом искуству. Неке реченице су дословно овако саопштене, а неке су извириле између редова онога што је изговорено. Свака од ових реченица у себи садржи забрану на тугу. У покушају да разумијем зашто смо толико нетолерантни на туђу тугу сјетила сам се једне клијенткиње која је са мном подијелила да никада не плаче пред својом мајком јер једном када јој се то десило, док се суочавала са болним раскидом, мајка ју је питала: “Да ли је неко умро?” Изгледа да се туга ипак дозвољава, али само у веома тешким ситуацијама, када се суочимо са смрћу.
Туговање је начин останемо у односу
Смрт блиске особе је губитак на који природно реагујемо тугом, због чега се ово осећање највише и везује за тему смрти. Али тугом реагујемо и на све друге губитке, не само на раскиде већ и на све оно што за нас има значење губитка. То може бити слика коју имамо о себи, виђење будућности или живота какав смо замишљали. Када доживимо губитак, туга нам помаже да се са њим суочимо и постепено се прилагодимо другачијем животу. Она нам помаже да се опростимо од особе која је умрла, али исто тако да се опростимо од очекивања која смо имали од неког односа, себе, будућности или живота. У клиничкој психологији постоји термин “рад туге” и управо то је оно што се дешава када се суочимо са губитком – туга ради за нас и помаже нам да кажемо збогом свим идејама и очекивањима која се никада неће обистинити. Тек након тога, спремни смо да наставимо даље.
У клиничкој психологији такође постоји Теорија непрекинутих веза према којој је туговање процес у коме се не опраштамо од особе која је умрла. Ово је процес у ком настављамо да одржавамо однос и све оно што смо у њему поштовали, као да на неки начин он наставља да живи све док не будемо спремни да га пустимо. Исто се може рећи и за све друге губитке, туга нам даје простора да се опростимо од изневјерених очекивања онда када смо ми за то спремни.
Туга није само губитак свега онога што је било, већ и свега онога што смо се надали да ће бити, она нам је потребна да постепено пустимо све што је могло да буде и дозволимо себи нове почетке. Дечко који је раскинуо са својом дјевојком има право на тугу јер се није остварила његова жеља да се веже за особу која му одговара. Дјевојка која је изашла из токсичног односа има право да тугује јер је изгубила слику некога кога је сматрала безбједним, а ко се показао опасним по њу. Дјевојка која је била у ситуационој вези изгубила је близак однос (како год га дефинисали или не дефинисали) и има право да тугује исто као и дјевојка чија веза или брак нису били по мјери друштва. Остати са тугом значи остати неко вријеме са свим они што смо жељели, вољели, у шта смо вјеровали и чему смо се надали… да бисмо у неком тренутку, када осјетимо да смо спремни, све то пустили и наставили даље.
Да ли је дозвољена туга када нико није умро
Свјетски признати психијатар и егзистенцијалиста Ирвин Јалом деценијама је водио групе психолошке подршке у којима је питао људе да са њим анонимно на папирићу подјеле једну своју тајну коју не би били спремни да подијеле ни са ким. Анализирајући тајне које су учесници написали дошао је до сазнања да су веома сличне, па се тако посебно издвојила једна која се односи на патњу и тугу оних који осећају да никада нису били вољени нити су научили да воле. Међу њима је заправо било и оних који су у вези у којој се осјећају тужно и усамљено.
Таман када сам помислила како сам покрила све што има да се покрије у разматрању туге као реакције не само на смрт већ и на све друге губитке, сјетила сам се ове приче коју је Јалом описао у својој књизи “Групна психотерапија”.
Туга је, супротно очајању, наша пријатељица. Када би могла да говори, на саосјећајан начин, рекла би нам: “Остани у овом осјећању колико год ти треба. Сада ниси спреман да наставиш даље, али полако. Бићеш кад будеш…”
Шта ћемо са онима који су тужни у вези? Њима нико није умро, а нису ни сами. Да ли је њима дозвољено да тугују? Међу њима су сви они људи који осјећају да веза у којој су није у складу са њиховим потребама, који примјећују да је партнер већ једном ногом изашао из односа али није храбар да му зада посљедњи ударац. То су они односи који се постепено гасе, у којима полако остајемо сами чак и када смо заједно. Ово је посебна врста туге о којој често слушам од својих клијената и клијенткиња који се и сами често запитају имају ли право бити тужни. Међу њима су и они који су на прагу везе или дејту, али се послије кратког времена испостави да “то није то”. Има и оних који чак и не желе да буду у вези, али желе забаву која “као да се дешава неким другим људима, а никада њима”. Има и оних којима се неко просто не јави, не одговори на поруку или не покаже иницијативу. Све су то искуства о којима чујем на психотерапији која су готово увек праћена забраном на туговање јер “нико није умро”.
Шта би све туга рекла када би проговорила?
Туга је ту да ради за нас. Да нам помогне да прођемо кроз све оно што смо изгубили, било да је то смрт драге особе, губитак блиског односа, губитак идеје и очекивања, свега онога што смо уписали у искуства која су нам се десила, за која сада морамо да испишемо нови наратив.
Ако наставимо да је избјегавамо, било тако што ћемо себи или другима рећи неку од реченица из увода, ризик је да ћемо потискивањем туге себе довести у стање очајавања. За разлику од туге, очајавање је стање које не води прихватању губитка већ анксиозним стањима и депресивном расположењу. Очајање се испољава кроз нападе страха, апатију, деструктивно понашање, депресију и преплављеност осјећањима.
Туга је, супротно очајању, наша пријатељица. Када би могла да говори, на саосјећајан начин, рекла би нам:
“Остани у овом осећању колико год ти треба.
Сада ниси спреман да наставиш даље, али полако. Бићеш кад будеш.
Изгубила си нешто вриједно и треба времена да научиш како се живи без тога.
Ја сам ту да останеш са тим што си изгубио још неко вријеме. То је оно што ти сада треба.”
Туга нас подстиче да се бавимо собом, да будемо према себи њежни, да тражимо утјеху и подршку. Она је начин да останемо повезани са собом и са оним ријетким блиским људима које доживљавамо као подржавајуће. Понекада је чак и себична и даје нам дозволу да себе ставимо на прво мјесто, да се удаљимо од других и пратимо своје потребе. И баш због тога, најбољи опис туге сам пронашла код Франсоаз Саган:
Оклијевам да то непознато осјећање које ме опсједа досадом и благошћу назовем лијепим и озбиљним именом: туга. То је тако сложено, тако себично осјећање да га се скоро стидим, док ми је туга увијек дјеловала часно. Нисам је познавала, али досаду, жаљење, грижу савести, мада ређе, јесам. Данас се око мене обавија нешто попут свиле, нешто раздражљиво и нежно, то ме удаљава од других.
И зато, када покуца на ваша врата, ушушкајте се, направите себи топли чај и кажите: Добар дан, туго.
