Језиво предвиђање научника за 13. новембар 2026.

Њихова визија смака свијета била је неуобичајена: до њега би дошло због све бржег раста свјетске популације. На крају би број људи постао бесконачан – дословно, према њиховом раду. Како је фон Ферстер рекао, његови потомци били би „згњечени до смрти“.

Фон Ферстер је намјерно конструисао своју анализу тако да овакав исход буде неизбјежан. Осмислио је математичку једначину која је унапријед била подешена да доведе до жељеног резултата, а затим ју је прилагодио подацима о људској популацији током претходна два миленијума како би добио прецизан датум.

Тринаести новембар 2026. године био би његов 115. рођендан.

Овим радом фон Ферстер желио је да укаже на то да је стопа раста људске популације 1960. године била неодржива. Тај закључак није био нов – потиче још из 18. вијека и есеја Томаса Малтуса о принципу становништва. Проблем је било рјешење које је фон Ферстер предлагао: масовна контрола рађања.

Шта се догодило након тога?

До сличних закључака дошли су и други. Године 1968. амерички биолог и еколог Пол Ерлих објавио је своју књигу бестселер „Популациона бомба“ (The Population Bomb). У њој је предвидио масовну глад. Четири године касније објављен је извјештај „Границе раста“ (The Limits to Growth), заснован на рачунарском моделу који је предвиђао системски колапс током двадесетих година 21. вијека, усљед исцрпљивања природних ресурса због раста становништва.

Ова предвиђања показала су се као потпуно погрешна, али не прије него што је у име спасавања планете нанесена огромна штета. Током седамдесетих година међународне организације агресивно су промовисале контролу рађања, чак је постављајући као услов за добијање помоћи у храни. У јужној Азији уведени су програми присилне стерилизације. Кинеска политика једног дјетета опстала је све до 2015. године.

Сви ови програми су напуштени, али је број дјеце млађе од 15 година у свијету ипак достигао врхунац тек 2021. године. Многе земље данас су забринуте због старења становништва.

Јапан, Мађарска, Турска, па чак и Кина, подстичу парове да имају више дјеце. То је потпуно супротно будућности коју су фон Ферстер и истомишљеници, песимисти у погледу раста становништва, замишљали шездесетих година прошлог вијека.

Пет важних лекција

Прошлог мјесеца објављен је веома запажен извјештај у којем је идентификовано 17 „великих катастрофалних пријетњи“, од којих двије имају „потенцијал да доведу до изумирања“ – нуклеарни рат и злонамјерна употреба вјештачке интелигенције. Извјештај је предвидио њихове могуће посљедице све до 2100. године.

Ако је оваква врста анализе заиста поузданија од предвиђања о расту становништва, онда је потребно јасно објаснити у чему је разлика. Добар почетак било би усвајање пет лекција из рада фон Ферстера.

Прво, постоји сложен однос између науке и заговарања одређених ставова. Наука треба да пружи информације које ће помоћи у расправи, док је циљ заговарања да у тој расправи побиједи. Једно од омиљених средстава заговорника јесте најгори могући сценарио, а смак свијета представља крајњи облик таквог сценарија. То је реторичко средство, а не озбиљан научни аргумент.

Друго, преувеличавање ради постизања ефекта представља лошу науку и на крају доноси више штете него користи. Како су показала истраживања ставова јавности према науци, људи губе повјерење у научнике када посумњају да су прешли границу и изнијели претјеране тврдње.

Треће, једначина која предвиђа смак свијета илуструје општи принцип: начин на који је модел конструисан унапријед одређује могуће резултате. Фон Ферстер је то искористио у своју корист и произвео резултат који привлачи пажњу. Исто важи и за многа друга предвиђања, мада то обично није тако очигледно. Ниједан модел сложеног система није изузетак.

Четврто, позивање на то да се „прате научни докази“ може да обесхрабри легитимну расправу и скрене пажњу са субјективних одлука које научници доносе приликом израде својих модела. У своје вријеме, суморна предвиђања убрзаног раста становништва сматрана су неупитним. Они који су сумњали у њих оптуживани су да намјерно поричу катастрофу која ће се неизбјежно догодити. То је била чиста охолост.

Пето, игнорисање доказа који се не уклапају у жељену теорију на крају ће се обити о главу. Фон Ферстер и други нису узели у обзир чињеницу да ће људи у богатијим, здравијим и образованијим друштвима имати мање дјеце, и то у толикој мјери да ће пад наталитета надмашити смањење стопе смртности.

Ова „демографска транзиција“ већ је била у току 1960. године и пресудно је поткопала аргументе песимиста који су предвиђали експлозију становништва. Развој је био одговор на проблем пренасељености.

Потреба за преиспитивањем

Најновији датум који је означен као смак свијета проћи ће без икаквих посебних догађаја, али увијек постоји неко ново пророчанство које чека иза угла – то је тема која се понавља кроз читаву људску историју. Научници су можда преузели улогу пророка и мистика, али да ли су заиста поузданији од њих?

„Научна“ предвиђања о расту становништва из шездесетих и седамдесетих година показала су се једнако непоузданим као и Нострадамусова пророчанства о пропасти свијета. Сличности између тог периода и данашњих предвиђања су превелике да бисмо себи могли да дозволимо било какво самозадовољство.

Петак, 13. новембар 2026. године, прилика је да се научници замисле над чињеницом да је, када је ријеч о предвиђањима, мало скромности и опреза веома важно.

Свако ко критички преиспитује предвиђања катастрофа заправо обавља дужну провјеру, а добри научници такав приступ требало би да поздраве.