Божићни пост већ увелико траје и налаже да се причестите и исповиједите сваке недјеље. Али шта ако вас је срамота да се исповиједите свештенику?
Има много људи који никад нису отишли на исповијест у цркву јер их је срамота. Свештеник Андреј Ефанов то овако објашњава:
"Исповијести се не треба стидјети. Јер то су махинације ђавоље: он хоће да се не стидимо својих грешака, него да се стидимо да се очистимо од гријеха. А кад се плашиш и стидиш да се исповиједиш, остајеш неисцјељен. Ово је оно што ђаволу треба. Зато, послије молитве Богу, иди у храм и смјело признај своје гријехове. Не морате се заносити детаљима. Ако буду потребни неки детаљи, о томе ће се распитати сам духовник.
Узгред, на исповијести можеш да поменеш и да те је било срамота да се исповиједиш. Ово ће бити доказ да је важно да кренете путем прочишћења. Знај да ти свештеник неће судити. Не само да нема гађења за особу која се искрено каје за своје мисли и поступке, већ се, напротив, повећава поштовање. И запамтите да ни исповједник ни свештеник немају право да никоме говоре о ономе што су рекли или чули. Није случајно што постоји таква ствар као што је тајна исповјести," каже отац Ефанов.
А овако о исповјести прича Нектариј Морозов, руски игуман:
"Људи који се стиде да причају о неким својим гријесима прво прећуте о њима, а онда их забораве. Али морамо запамтити да у овом случају рана остаје незалијечена. И непријатељ људског рода има прилику да нас ухвати на овој удици. Ако човјек нешто сакрије током Тајне Исповијести, онда то постаје тајна која се дијели са ђаволом. Тајна коју желите да сакријете од Бога. Али још увијек не можете ништа сакрити од Бога.
А када човјек одлучи да говори о својим гријесима, он прекида свој договор са ђаволом и почиње пут ка свом ослобођењу. То не значи да ће нас непријатељ нашег спасења заувијек оставити на миру, али чињеница да та завјера (савез са ђаволом) престаје да постоји је очигледна. Веома је важно на исповијести рећи оно о чему је тешко говорити. Можда би ово требало рећи на самом почетку, без одлагања или остављања за сљедећи пут.
Када вам је тешко да говорите о срамним гријесима, сјетите се да је и духовник само човјек. Он добро познаје сопствене слабости и зато не жури да осуђује другог. Јер зна колико је тешко уздржати се од гријеха. Сазнање о својој слабости омогућава му да има саосјећања према ближњем. Ако је свештеник у разговору са вама показао тврдоглавост и осудио вас, молим вас да ово узмете као лијек који вам је потребан да се овај гријех не би поновио. Ако се свештеник овако понашао, онда он треба да размишља о томе, а не ви. За нас је главно да се отворимо пред Богом."
