Рада Манојловић рано је остала без мајке, о којој је често емотивно говорила у јавности.
Прерани одлазак њене мајке, на Раду је оставио дубоки траг, али свако сјећање на њу, пјевачици буди лијепа осјећања.
Њен отац, се касније оженио са Сузаном која је раније открила за "Премијеру" да никада није правила разлику између Раде и Марије и њене дјеце и да никада није жељела да им замијени мајку.
"Ја не волим да дајем изјаве ја нисам јавна личност. Ја када сам дошла да живим овдје са њиховим оцем, ја се нисам трудила да им замијеним мајку. Третирам их исто. Глупо би било да кажем да их волим више од своје дјеце, али не развајам их. Свака добије исти поклон за рођендан - истакла је раније Сузана.
Подсјетимо, Рада је са је са 19 година остала без мајке, која је као млада перминула од карцинома.
- Ја сам имала 19, сестра 17 година. Имала сма најбољу другарицу у селу, чак и сестру, тамо смо сви Манојловићи рођаци, она је моје годиште, '85. њој је мама умрла када је имала двије године и ја сам се цијели живот питала како јој је и цијели живот молила Бога, јер ми смо сједеле у клупи заједно, била ми је најбоља другарица и некако гледајући њу увијек ми је било тешко због ње и само сам размишљала да се мени не деси, само да моја мама... - почиње разговор о болној теми Рада Манојловић у емисији "На терапији са Славицом Ђукић Дејановић".
- Послије сам почела да размишљам да ли је могуће да то чега се плашиш да ти Бог и намени. Невјероватно, ја сам се толико плашила, она нам је свима била слаба тачка у селу и у мени је био страх само то да се не деси, само то да се не деси. И, када се моја мама разбољела, боловала је годину и по дана, ја то уопште нисам доживљавала озбиљно. Не могу да заборавим никада њене ријечи, она је била исто као и ја, када се нечега плашим волим да ми неко да неку потврду, када питам: "Шта мислиш, да ли ће бити све у реду?", да ми неко каже: "Хоће", и да се ја смирим. Сјећам се, наша мајка је стално, она је осјећала и имала тај страх, и често је питала мене и сестру: "Шта мислите хоће ли ваша мајка да оздрави?", а ми смо јој говориле: "Наравно мама" - присјетила се тада Рада болних момената.
- Ја сам у тим годинама већ радила свадбе, шаторе, упоредо, други пјевач пјева на свадби, ја на паузи учим за школу и добијам све петице и нисам имала времена да размишљам о њој у смислу те болести и да се ја удубим у то. Још сам чула да се то лечи у не знам коликом проценту, није ми падало на памет да је то код ње тај неки стадијум. Чак је један период, шест мјесеци, све било у реду са њом, на неким контролама је све било чисто, тако да сам ја била то је то. Међутим рецидив се вратио. Доста несвјесно ме је све то дочекало - рекла је искрено Рада и наставила:
- И сам тај тренутак... Ја сам била са њом до самог краја, ја сам њу држала за руку. Kада кажеш нешто живиш, доживљаваш, гледаш и као да ниси то ти, као да сам се изместила из саме себе и однекуд ја сад то гледам. Мислим да сам тако то и превазишла, наставила сам да живим даље и да радим. Негдје сам психолошки поништила све то. Не памтим када сам плакала, могу да набројим када све од 2004. године сада ће бити пуних 20 година како је нема. Јесам плакала како вријеме пролази, ево сада ја рецимо имам 37 година, она се у мојим годинама, за неких још шест месеци разбољела, када долазим у те године тек схватам која је то младост. Ја то тада можда нисам доживљавала. Онда помислим, човјече како је било њој, још је имала и нас двије. Мислим да је њој најжалије што је нас двије оставила. Али исто тако се сјећам колико је она била смирена. Ја сам паничар, опраштам се са животом када ме боли зуб или глава, а она је била, ево сјећам се, моја сестра је јако добро кувала, учила је од ње, и већ је мајка болесна дуго и већ су нам рекли да је то све лоше, ја никада нисам вјеровала у те прогнозе, али морам да вам кажем када су рекли да ће живјети још мјесец дана, 30 дана је још живјела. То је невјероватно. Мени они то причају, али то иде, одлази од мене, одбија се, ја то не слушам нисам хтјела то да прихватим никако. И, сестра кува нешто и почиње да плаче јер све то знамо, а мајка онако, сјећам се, једва иде, онако болесна, малтене на самрти каже: "Марија ти не смијеш да плачеш, ти мораш да мислиш да ћеш имати своју дјецу сутра, мораш да будеш јака", она је нас тјешила до задњег дана - присјтила се Рада.
- Вече прије него што је водимо у болницу, она ће сутрадан умрети, да сад не причам неке детаље, десило јој се нешто, пала је онако на кревет и ја се ту већ сломим, ја сам ту видјела да је то крај, већ шамара реалност и почнем да плачем као киша испред ње, и она ме пита онако, без иједне сузе, ту сам почела да јој причам да је она мој херој, јер не могу да вјерујем да она није плакала, као да то није била она, као да смрт није ништа, њој је много више било стало како ћемо нас двије... - причала је Рада па наставила:
- Ја се проспем, то је први пут да сам плакала, да сам дошла до свјести да то није лаж. Ја поред ње крокодилске сузе, она каже: "Радмила зашто плачеш?", ја ту њој кажем: "Зато што нисам провела више времена са тобом", јер ја сам била стално на свиркама, стално у школи. Ја сам зарађивала и она мени каже: "Молим?! Радмила, нећу више да те видим да си плакала, јер да ти ниси радила...", јер пјевање је као и сада и тада било више него просјечна зарада, јер тата је могао да заради нешто, али ја сам десет пута више зарађивала и она мени каже: "Да ти ниси пјевала, да ниси радила, ја не бих имала да се лијечим", јер ми смо све давали за лијечење: "...и не би ми продужила живот за оволико". И мени престану сузе као руком однешене. Тако је знала једном реченицом да ме смири. Ја то и дан данас памтим, она је умијела да ме смири, да смири неку моју грижу савести, све те моје пропуштене тренутке. Сада када би вратили вријеме, џаба паре и џаба све кад нисам провела вријеме са њом.
