Божићни односно Филипов пост има два назива, јер почиње дан послије спомена светог апостола Филипа, једнога од дванаесторице најближих ученика Исуса Христа, а завршава се уочи празника Рођења Христовог. Та два дана уоквирују четрдесетодневни период поста, отуда и његов назив.
Јеванђеље говори о томе да се, пред почетак своје проповиједи у Галилеји и Јудеји, а која је трајала три и по године, Христос удаљио од људи и строго постио четрдесет дана и ноћи. Многи су и прије њега постили. Постио је Мојсије, када се попео на гору Синај, на којој му је Бог дао десет заповијести или пророк Илија, који је четрдесет дана без хране и пића ишао ка гори Хорив, на којој се сусрео са Богом. Kарактеристично је да је на крају четрдесетодневног поста ђаво покушао да искуша Спаситеља, претпостављајући, очигледно, да је Исуса пост физички исцрпио и учинио га слабијим. Али, догодило се управо супротно. Господ се духовно укријепио и одолио свим искушењима. Тиме је Господ показао да је пост најбоље оружје против кушача и припремио се за своје служење у свијету, наводи Митрополија загребачко-љубљанска.
У спомен на те догађаје Божићни пост, који нас припрема за проживљавање догађаја Рођења Христовог, баш као и Васкршњи пост, који претходи празнику Васкрсења Христовог, трају по 40 дана и у црквеним типику се називају Четрдесетницама.
Историја Божићног поста
По времену настанка Божићни пост је један од најстаријих. О његовом постојању свједоче већ свети Амвросије Милански и његов ученик блажени Августин. Римски епископ Лав И Велики називао је Божићни пост древном установом и жртвом Богу за плодове, сабране током љета и јесени.
У почетку Божићни пост није био тако дуг као сада. Kод неких хришћана је трајао 7 дана, док је код других трајао нешто дуже. Пост од четрдесет дана се почео држати, по свему судећи, тек послије Цариградског сабора 1166. године, када је цариградски Патријарх Лука донио рјешење по питању дужине трајања поста. Јасног правила по том питању нема, признао је он, али „морамо…. слиједити неписано црквено предање и морамо постити… од 15. дана новембра (28. новембра по новом календару).
Особености поста
Црквени типик (правило) прописује да се у све дане Божићног поста уздржавамо од меса, јаја и млијечних производа. Понедјељком (до спомена светог Николе – 19. децембра) можемо јести храну кувану без уља. Уторком, четвртком, суботом и недјељом можемо да једемо рибу и посну храну с биљним уљем. По предању најстрожији пост је сриједом и петком (сухоједење: поврће, воће, хљеб). Уколико празник Ваведења Пресвете Богородице, који је 4. децембра, падне у сриједу или петак (ове године пада у петак) разријешава се на једење рибе.
Послије спомена светог Николе па до претпразништва Божића (2 – 6. јануара) рибу је дозвољено јести суботом и недјељом, а пост у остале дане постаје строжији. Најстрожи је у претпразничне дане. Тада се риба не једе уопште, а храна са уљем само суботом и недјељом. Уочи самог празника (од 5. јануара увече па до Бадње вечери, сутрадан увече) постоји традиција да се не једе ништа све до појављивања прве звијезде. Обичај је да се на сто изнесе вариво од сочива или кувани пиринач са сувим грожђем и другим сувим воћем.
Треба имати у виду да су сва ова правила у ствари строга манастирска правила. Лаици (пошто нису монаси) по правилу посте лакше, савјетујући се по питању хране са својим духовником у зависности од својих животних услова. Традиционално, лаици не практикују сухоједење (или практикују само у дане строгог поста од 2 – 6. јануара), а рибу искључују из хране само сриједом и петком и у периоду од 2. до 6. јануара.
Три чињенице у вези са Божићним постом
Филип је, као и већина апостола, био родом из Галилеје, сјеверне палестинске провинције. Управо је он, по Јеванђељу од Јована, привео Христу апостола Натанаила. Он је учествовао у храњењу пет хиљада људи хљебовима који су се умножили на заповијест Господа. Христу је привео Јелине који су жељели да га виде. За вријеме тајне вечере је хтио да види оца и добио је познати одговор од Христа: Толико сам времена са вама и ниси ме познао, Филипе? Kо је видио мене, видио је оца.
Послије Вазнесења господњег апостол Филип је проповиједао у Галилеји, а затим у Грчкој, међу тамошњим Јеврејима. Kада је за то је чуо јудејски првосвештеник дошао је у Грчку да би пресјекао Филипов рад, али га је Филип разобличио у вези са поткупљивањем стражара који су чували гроб Господњи и са наређењем да морају лагати да су, кобајаги, тијело Христово украли и сакрили његови ученици.
Апостол је странствовао и по другим земљама, проповиједајући посвуда Јеванђеље и много страдајући. Филипа и његову сестру Маријамну, која је заједно са њим путовала, су гађали камењем, стављали у затвор, прогонили из насеља.
Апостол Филип је скончао свој живот у граду Јерапољу Фригијском, гдје је пред смрт умртвио огромну змију, којој су локални становници градили храм као божанству. Он је био распет на крсту заједно са апостолом Вартоломејем, који је, за разлику од Филипа, остао жив и стигао до Јерменије проповиједајући Христа.
