Дјеца све чешће изложена вршњачком насиљу: Шта откривају подаци надлежних институција?

Државе чланице УНЕСКО-а прогласиле су први четвртак у новембру Међународним даном борбе против насиља и вршњачког насиља у школама, укључујући и сајбернасиље. На тај начин препознато је да насиље у школама, у свим својим облицима, представља кршење права дјеце и адолесцената на образовање, као и њиховог права на здравље и добробит.

Обиљежавање овог дана позив је државама чланицама, партнерима Уједињених нација, другим релевантним међународним и регионалним организацијама, као и цивилном друштву, невладиним организацијама, појединцима и другим заинтересованим странама да промовишу, обиљежавају и подрже овај међународни дан.

Овај дан позива ученике, родитеље, чланове образовних заједница, образовне власти, као и различите секторе и партнере, укључујући технолошку индустрију, да учествују у спречавању свих облика насиља и стварању сигурног окружења за учење, које је од суштинског значаја за здравље, добробит и образовање дјеце и младих.

Обиљежавање 2026. године

Ове године Дан ће бити обиљежен 5. новембра под слоганом: „Сваки ученик сигуран и добро – од обећања до праксе“.

Тема је усмјерена на сигурност и добробит ученика, а одражава приступ који подразумијева укључивање цијеле школе у спречавање насиља, пружање подршке менталном здрављу и психосоцијалној добробити, подршку наставницима, инклузију и дигиталну сигурност.

Такође, ова тема позива на спровођење глобалних обавеза кроз континуирано дјеловање у свим сегментима образовног система.

Обиљежавање овог дана 2026. године означава почетак другог петогодишњег циклуса Међународног дана, у тренутку када се поново скреће пажња свијета на потребу окончања насиља над дјецом.

Вршњачко насиље не настаје преко ноћи, нити је посљедица само једног фактора. Иза агресивног понашања често се крију породични проблеми, несигурност, недостатак пажње и негативни друштвени узори, док посљедице за дјецу могу бити дуготрајне.

О томе шта доводи до вршњачког насиља, зашто дјеца ћуте о њему и колико је важна улога породице и школе, за АТВ говорила је Јадранка Берић, социолог.

Ustupljena fotografija

Који су најчешћи узроци вршњачког насиља међу дјецом и младима и шта доводи до тога да дијете постане насилно према својим вршњацима?

Вршњачко насиље не настаје преко ноћи и никада није посљедица само једног фактора. Иза сваког насилног понашања најчешће стоји читав сплет породичних, друштвених, емоционалних и васпитних околности. Као социолог, увијек наглашавам да дијете које повређује друге врло често и само носи неку врсту унутрашњег терета, несигурности или незадовољства које не зна да изрази на здрав начин.

Живимо у времену у којем су дјеца свакодневно изложена бројним негативним узорима. Агресивно понашање, исмијавање других, жеља за доминацијом и брзим успјехом често се представљају као прихватљив начин стицања угледа и пажње. У таквом амбијенту поједина дјеца почињу да вјерују да се снага доказује застрашивањем других, а не знањем, добротом или поштењем.

Важно је разумјети да насилник није увијек дијете које се осјећа снажно. Напротив, иза насиља се често крију несигурност, осјећај мање вриједности и потреба да се кроз контролу над другима стекне осјећај важности и прихваћености.

Колико породица, васпитање и породични односи утичу на појаву вршњачког насиља?

Породица је прво мјесто на којем дијете учи шта су љубав, поштовање, границе и начин рјешавања сукоба. Због тога њен утицај на развој дјетета не може бити замијењен ни школом ни било којом другом институцијом.

Уколико дијете одраста у атмосфери у којој су присутни свађе, вика, омаловажавање или физичко кажњавање, постоји већа вјероватноћа да ће такве обрасце понашања сматрати нормалним. С друге стране, није проблем само у претјераној строгости. Понекад је проблем и недостатак времена, пажње и блискости.

Данашњи родитељи су често оптерећени бројним обавезама и борбом за егзистенцију, па разговоре и заједничко вријеме несвјесно замјењују телефони, таблети и телевизори. Међутим, ниједан екран не може замијенити осјећај прихваћености и сигурности који дијете добија кроз присуство родитеља. Дјеци су потребни и љубав и границе. Тек та комбинација гради одговорне и емпатичне младе људе.

Да ли су друштвене мреже додатно погоршале проблем вршњачког насиља и колико је сајбернасиље данас изражено међу дјецом?

Друштвене мреже нису створиле вршњачко насиље, али су му дале нове облике и значајно прошириле његов домет. Некада је школско звоно означавало крај сукоба. Данас, нажалост, насиље може да се настави и након наставе, у дјечијим собама, путем телефона и друштвених мрежа.

Сајбер насиље је посебно опасно јер не познаје радно вријеме ни просторне границе. Увредљиве поруке, исмијавање, ширење гласина, објављивање фотографија без дозволе или искључивање из виртуелних група могу оставити озбиљне психолошке посљедице.

Посебно забрињава чињеница да технологија код појединих младих ствара привид анонимности и смањује осјећај одговорности. Када не виде сузе и бол особе коју повређују, лакше заборављају да иза екрана постоји стварно људско биће.

Зашто дјеца често ћуте о насиљу које трпе и зашто се ријетко усуђују да потраже помоћ?

Многи одрасли се питају зашто дијете једноставно не пријави насиље. Одговор није једноставан. Дјеца која трпе насиље најчешће живе са страхом да ће све постати још горе ако проговоре.

Осим страха од освете, ту су стид, осјећај усамљености и погрешно увјерење да су можда сама крива за оно што им се дешава. Нарочито у тинејџерском узрасту, прихваћеност од стране вршњака има огроман значај, па се многа дјеца плаше да ће бити проглашена „тужибабама" или додатно одбачена.

Зато је веома важно да одрасли не чекају да дијете затражи помоћ, већ да препознају промјене у понашању, повлачење у себе, избјегавање школе или нагле промјене расположења.

Какве посљедице вршњачко насиље оставља на дјецу, њихово одрастање, самопоуздање и односе са вршњацима?

Посљедице вршњачког насиља не завршавају оног тренутка када престане сам инцидент. Оне могу остати дубоко урезане у дјечије самопоуздање и осјећај вриједности годинама након тога.

Дјеца која су жртве насиља често развијају анксиозност, несигурност, осјећај усамљености и неповјерење према људима. Код неке дјеце јављају се и озбиљнији психолошки проблеми, попут депресивности и самодеструктивних размишљања.

Међутим, посљедице трпе и дјеца која врше насиље. Уколико се такво понашање не препозна и не коригује на вријеме, постоји ризик да агресија постане трајни образац комуникације и односа према другим људима.

Колико школа и породица могу да утичу на спречавање вршњачког насиља и да ли се овом проблему посвећује довољно пажње?

Породица и школа су два најважнија ослонца у превенцији вршњачког насиља и њихова сарадња нема алтернативу. Нажалост, често се дешава да се одговорност пребацује са једне стране на другу умјесто да се проблем рјешава заједнички.

У пракси се највише реагује онда када се догоди озбиљан инцидент. Много мање пажње посвећује се превенцији, а управо ту лежи кључ рјешења. Дјеца треба да уче емпатију, поштовање различитости, ненасилну комуникацију и одговорност много прије него што до проблема дође.

Сигурно окружење не гради се казнама него повјерењем, сарадњом и континуираним радом са дјецом.

Шта би друштво и надлежне институције требало конкретно да ураде како би се вршњачко насиље спријечило?

Борба против вршњачког насиља није задатак само школа или родитеља. То је питање цјелокупног друштва и система вриједности који градимо.

Потребно је да школе имају довољно психолога, педагога и стручних сарадника који ће се бавити превенцијом, а не само администрацијом. Неопходна је боља сарадња школа, центара за социјални рад, полиције и здравствених установа, како би свака пријава била благовремено и озбиљно схваћена.

Још важније од свега, морамо градити друштво у којем ће доброта, солидарност, знање и међусобно поштовање бити цијењени више од агресије и сензационализма. Дјеца не уче само из онога што им говоримо. Она уче из онога што виде око себе сваког дана. Управо зато је одговорност свих нас много већа него што понекад желимо да признамо.

Шта кажу представници Центра за социјални рад Бањалука

Вршњачко насиље све је чешћи проблем током школске године, а подаци Центра за социјални рад указују на пораст броја пријава у односу на претходну годину. Посебно забрињава све већи број случајева сајбернасиља, које је теже препознати јер се често одвија далеко од очију родитеља и наставника.

Стручњаци упозоравају да су породични односи, утицај вршњачке групе и промјене у понашању дјетета важни фактори које не треба занемарити.

„Пријаве за случајеве вршњачког насиља дешавају се често, посебно у току школске године. Током љетног распуста осјети се пад пријава вршњачког насиља. У односу на претходну годину статистички биљежи се пораст броја пријава. Вршњачко насиље присутно је у свим узрасним групама, али већи број пријава примјећујемо у предметној настави у узрасту VI-IX разреда“, наводе из Центра за социјални рад.

Према њиховим ријечима, тешко је дефинисати тачне разлоге вршњачког насиља. Најчешће полази од вршњачког сукоба, те се конфликти настављају и трају дужи временски период. Разлози су разни: притисак вршњачке групе, потреба за прихватањем и припадањем групи, негативни обрасци понашања у друштву, предрасуде и нетолеранција.

Такође породични фактор је пресудан. Нарушени породични односи и чести сукоби међу члановима породице, као и недостатак породичне контроле и пажње утичу на ризично понашање дјеце.

„Након подношења пријаве Центру, Центар обавља информативно савјетодавни разговор како са жртвом, тако и са извршиоцем насиља. Пружа се педагошко-психолошка подршка обема странама. Често је потребан мултидисциплинарни приступ при рјешавању одређеног проблема, те је јако важна сарадња родитеља, школе, Центра за социјални рад у неким случајевима Центра за ментално здравље и Психијатрије и полиције“, појашњавају из Центра за социјални рад.

Према подацима, којима располаже Центар за социјални рад, у посљедње вријеме примјећује се пораст броја предмета када је случај сајбер насиље.

„Овај облик насиља је теже препознати из разлога што се дешава тихо и жртва често насиље проживљава сама и не говори о томе. Свака промјена понашања дјетета треба били аларм, било да примјетимо лош сан, лош апетит, недостатак пажње, избјегавање свакодневних активности, лош школски успјех и сл“, закључују из Центра.

Подаци МУП-а Републике Српске

У периоду јануар – септембар 2026. године евидентирано 79 случајева вршњачког насиља за која су полицијски службеници надлежним тужилаштвима поднијели 20 извјештаја против 24 малољетника, због основа сумње да су починили 24 кривична дјела.

У току 2025. године евидентиранo је 90 случајева вршњачког насиља за која су полицијски службеници надлежним тужилаштвима поднијели 33 извјештаја против 51 малољетника због основа сумње да су починили 37 кривичних дјела.

У 2024. години евидентирана су 74 случаја вршњачког насиља за која су полицијски службеници надлежним тужилаштвима поднијели 23 извјештаја о почињеним кривичним дјелима. У 2023. години евидентиран је 61 случај вршњачког насиља за која су полицијски службеници надлежним тужилаштвима поднијели 32 Извјештаја о почињеним кривичним дјелима, наводе из ПУ Бањалука.

Евиденције наведених пријава, како наводе из ПУ Бањалука, указују да је вршњачко насиље једнако присутно и у основним и средњим школама у Републици Српској.

Све мјере и радње према малољетним лицима предузимају се у складу са Законом о заштити и поступању са дјецом и малољетницима у кривичном поступку.

Како поступа полиција у случају пријаве?

Након запримања пријаве вршњачког насиља, полицијски службеници одмах предузимају мјере и радње у складу са законом како би утврдили све околности догађаја, заштитили жртву и спријечили даље насиље. У зависности од конкретног случаја, да ли се ради о случају вршњачког насиља у школи, улицама или путем друштвених мрежа, прикупљају се обавјештења од учесника и свједока, обавља разговор са малољетницима уз поштовање законских процедура, те се предузимају друге мјере ради расвјетљавања догађаја.

У поступању по пријавама вршњачког насиља од изузетног значаја је сарадња полиције са образовним установама и центрима за социјални рад. Школе често прве уоче промјене у понашању дјеце или сазнају за насиље, док центри за социјални рад пружају стручну подршку малољетницима и њиховим породицама, процјењују потребе за заштитом и предузимају мјере из своје надлежности.

Управо координисаним дјеловањем полиције, школа, центара за социјални рад и других надлежних институција омогућава се правовремена реакција, заштита дјеце, пружање адекватне помоћи жртвама, али и рад са починиоцима с циљем спречавања понављања насиља.

Министарство унутрашњих послова Републике Српске континуирано спроводи превентивне активности усмјерене на спречавање вршњачког насиља, а једна од тема је и дигитално насиље међу вршњацима, које је посљедњих година јако изражено.

Министарство тренутно спроводи кампању „Стоп вршњачком насиљу“ са циљем упознавања ученика основних и средњих школа са појмом и начином испољавања вршњачког насиља међу дјецом и малољетницима, као и самим посљедицама које оно оставља на жртве.

Такође, у оквиру пројекта „Школски полицајац“интензивиране су активности школског полицајца, те је у току школске године школски полицајац стално присутан у већим школским центрима, док је у осталим школама повремено присутан, те врши обилазак истих, сходно процјенама надлежних полицијских станица.

Министарство унутрашњих послова Републике Српске подржало је и активно се укључило у програм Републичког педагошког завода Републике Српске „Брига о дјеци – заједничка одговорност и обавеза“, те је интензивиран проактивни рад у оквиру мултисекторских тимова у школама формираних по наведеном Програму, у којим су полицијски службеници стални чланови, закључују у саопштењу из ПУ Бањалука.

Вршњачко насиље не може се спријечити само реакцијом након инцидента, већ захтијева сталну сарадњу породице, школе и надлежних институција, али и друштво у којем ће свако дијете знати да није само и да насиље никада није прихватљив начин понашања.