У православној традицији, пост и причест су нераздвојне компоненте духовног живота, које иду заједно као израз унутрашњег труда и преданости вјери.
Иако многи вјерници приступају посту са великим поштовањем и озбиљношћу, често се поставља питање: да ли је довољно постити, а не учествовати у Светој причести? Да бисмо дали одговор на ово питање, питали смо оца Предрага Поповића, који нам открива дубоку повезаност између поста и причести.
"Што се тиће причешћа, сав тај наш труд, и пост, и молитва, и исповијести, и све то јесте да би ми недјељом отишли у цркву, да би смо се причестили. Значи, то није само због нас да кажем ја то радим зато што мене прија, него ми то радимо да би успоставили контакт и однос са Богом."
Ове ријечи подсјећају нас на то да све наше духовне праксе – било да се ради о посту, молитви или исповијести – имају један крајњи циљ: да успоставимо што дубљи и снажнији однос са Богом. Сам пост, како каже отац Предраг, није сврха сам за себе, већ је то припрема, чистилиште које нам помаже да се отворимо за присуство Божје.
"Једини начин успостављања односа и контакта са Богом, јесте кроз литургију, то је скроз причешће. Постити, а не причестити се, то је исто као спремати се да идеш негдје на славу, и на крај не одеш на славу. Или отићи у биоскоп, спремаш се, одеш у биоскоп, и на крају не гледаш филм."
Постити, а не причестити се, отац Предраг види као потпуно непотпуну праксу, као да смо започели неки процес, али га нисмо довршили. Причест је суштински дио тог процеса јер она доводи наш труд до пунине, омогућујући нам да се стварно сусретнемо са Богом.
"Цијела поента причешћа је, да ми покажемо да нама Бог важнији и од хране, и од било каквог порока, да се трудимо. Па сад, да ли ћемо ми успјети, видјећемо, али важно је да се трудимо."
Отац Предраг нас подсјећа да је труд основна компонента нашег духовног живота. Иако искушења и слабости долазе, наш задатак је да се не повлачимо, да наставимо да се трудимо и да се изнова враћамо Богу кроз причест.
"Искушења су се повећала, то просто тако иде. И онда и ако посрнемо, нема везе, настављамо даље пост, настављамо свој подвиг и покушавамо даље да прилазимо Богу и том нашем односу."
Из свега овога јасно се види да отац Предраг не види пост као самосталну дисциплину која би требала да буде циљ, већ као средство, као припрему за још дубљи сусрет са Богом кроз причест. Без ње, труд који чинимо током поста може остати неиспуњен. Истинска суштина поста је управо у томе да, кроз њега, постајемо спремни да доживимо најузвишенији тренутак – сједињавање са Богом у Светој причести.
(Лепа и срећна)
