Владао 42 године, а онда је услиједио бруталан крај: Прича о Моамеру Гадафију

Моамер Гадафи, који је више од четири деценије управљао Либијом, ухваћен је и убијен у близини свог родног града Сирта, док се режим који је дјеловао готово непобједиво распадао пред побуном и војном интервенцијом међународне коалиције.

Његов пад означио је крај једне епохе, али не и почетак стабилности. Либија је након његове смрти ушла у дуготрајну политичку кризу, обиљежену борбом за власт, дјеловањем наоружаних група и подјелама које су наставиле да оптерећују земљу.

Од војног официра до владара Либије

Моамер Гадафи рођен је 1942. године у бедуинској породици у близини Сирта. Војно образовање омогућило му је улазак у кругове официра који су били незадовољни тадашњим политичким поретком у Либији, којом је владао краљ Идрис Први.

Либија је у то вријеме била монархија богата нафтом, али су користи од тог богатства биле неравномјерно распоређене. На политичком плану, значајан утицај имали су западни интереси и војне базе, што је изазивало незадовољство међу дијелом становништва и војног врха.

Гадафи је 1. септембра 1969. године, са групом младих официра, извео војни удар док је краљ Идрис био ван земље. Монархија је укинута, а нове власти прогласиле су републику. Гадафи је тада имао само 27 година.

Убрзо је постао централна фигура новог поретка. Представљао се као револуционар који жели да Либију ослободи страног утицаја, контролу над нафтом стави у службу државе и створи политички систем другачији од западних модела.

Више од 40 година власти

Гадафи је Либијом владао 42 године, од 1969. до 2011. године. Иако се временом одрекао формалних највиших државних функција, остао је стварни центар политичке моћи. Систем који је изградио ослањао се на личну лојалност, безбједносне структуре, утицајне породичне и племенске везе и контролу над државним ресурсима.

Његова идеологија представљена је у „Зеленој књизи“, објављеној 1970-их година, у којој је критиковао и капитализам и комунизам и заговарао сопствени модел власти, назван џамахирија. Према званичној верзији, то је требало да буде систем непосредне народне власти. У пракси, политичка конкуренција била је снажно ограничена, опозиција прогањана, а критичари режима изложени притисцима и затварању.

Слика његове владавине, међутим, није била једнострана. Захваљујући приходима од нафте, држава је улагала у здравство, образовање, инфраструктуру и социјалне програме. Либија је у одређеним показатељима животног стандарда била међу развијенијим земљама Африке. Ипак, економски ресурси нису значили и политичке слободе, а зависност институција од једног човјека показала се као једна од највећих слабости система.

На међународној сцени Гадафи је дуго био изолован због подршке различитим оружаним групама и повезаности Либије са терористичким нападима. Посебно је остао упамћен напад на авион „Пан Ам 103“, који се 1988. године срушио изнад шкотског Локербија, при чему је погинуло 270 људи. Либија је касније прихватила одговорност за поступке својих званичника у том случају и пристала на исплату одштете породицама жртава.

Почетком двијехиљадитих односи Триполија са западним државама почели су да се поправљају. Либија је 2003. године објавила да одустаје од програма развоја оружја за масовно уништење, а услиједило је постепено укидање међународних санкција. Гадафи је поново постао партнер западних влада, нарочито у сарадњи против тероризма и у питањима миграција.

Арапско прољеће и почетак краја

Почетком 2011. године талас протеста познат као Арапско прољеће захватио је арапски свијет. Послије пада власти у Тунису и Египту, немири су избили и у Либији. Протести су у фебруару прерасли у оружану побуну против Гадафијевог режима.

Власти су одговориле силом, а сукоби су се брзо проширили. Режим је покушао да задржи контролу над кључним градовима, док су побуњеници формирали властите структуре и тражили међународну подршку.

У марту 2011. године Савјет безбједности Уједињених нација усвојио је Резолуцију 1973, којом је одобрена заштита цивила, укључујући успостављање зоне забране лета. Услиједили су ваздушни удари међународне коалиције, а операцију је касније преузео НАТО.

Интервенција је значајно промијенила однос снага на терену. Побуњеници су, уз подршку ваздушних удара, постепено напредовали, а Гадафијев режим губио је територију и савезнике. У августу су противници власти ушли у Триполи, чиме је фактички окончана контрола режима над главним градом.

Гадафи, међутим, није одмах ухваћен. Напустио је Триполи и повукао се према Сирту, једном од посљедњих великих упоришта његових снага. Град је постао поприште жестоких борби.

Посљедњи сати у Сирту

Дана 20. октобра 2011. године, док су снаге које су се бориле против његовог режима завршавале операцију у Сирту, Гадафи је покушао да напусти град у конвоју возила. Конвој је био изложен нападима из ваздуха, а Гадафи је потом пронађен у близини мјеста напада.

Околности његовог хватања и смрти и данас су предмет спорова и истрага. Снимци који су се појавили након догађаја приказивали су га живог, али тешко повријеђеног, окруженог наоружаним борцима. Убрзо је објављено да је мртав.

Према извјештајима међународних организација, постојали су озбиљни разлози за сумњу да је убијен након што је заробљен, умјесто да му буде суђено. Организације за људска права тражиле су независну истрагу, а његова смрт остала је један од најспорнијих тренутака либијског устанка.

Тако је окончана владавина човјека који је деценијама контролисао готово све полуге моћи у земљи, а који је на крају остао без институционалне заштите и политичких савезника.

Шта је Либија добила, а шта изгубила његовим падом?

Гадафијев пад дочекан је као побједа над дугогодишњом ауторитарном влашћу. За многе Либијце представљао је прилику за слободније друштво, политички плурализам и одговорније институције. Ипак, рушење режима није пратила изградња стабилног државног система.

Наоружане групе које су учествовале у побуни задржале су значајан утицај, а привремене власти нису успјеле да успоставе трајну контролу над цијелом територијом. Земља је у наредним годинама била изложена новим оружаним сукобима, супарништву политичких центара и утицају страних сила.

Либија је доживјела дуготрајну подјелу између супарничких институција и оружаних формација, док су нафта, главни извор прихода, често постајала средство политичког притиска. Пад Гадафија није сам по себи створио све те проблеме, али је открио колико су државне институције биле зависне од његове личне власти и колико је мало механизама постојало за уредан пренос моћи.

Петнаест година касније, Гадафијево насљеђе остаје дубоко подијељено. За једне је био вођа који је бранио суверенитет земље и користио нафтно богатство за социјалне програме. За друге је био ауторитарни владар који је гушио слободе, концентрисао моћ и оставио иза себе систем неспособан да преживи његов одлазак.

Његова смрт окончала је једну владавину, али није ријешила питање које је остало иза ње: како изградити стабилну државу након деценија власти концентрисане у рукама једног човјека.