Зашто се за Ноћ вјештица резбаре бундеве?

Према древним вјеровањима, у ноћи између 31. октобра и 1. новембра граница између свијета живих и мртвих постајала је веома танка, па су се духови покојника враћали међу људе.

Како би их отјерали, људи су палили велике ватре, носили застрашујуће маске и правили свјетиљке са изрезбареним лицима. Вјеровали су да ће тако уплашити зле духове и спријечити их да им се приближе.

Један од најстаријих сачуваних примјера овакве свјетиљке налази се у Националном музеју Ирске. Ријеч је о реплици такозване „духовне репе“ из раних 1900-их, чије лице са оштрим зубима и празним очним дупљама изгледа као предмет из најстрашнијих ноћних мора.

Шкрти Џек два пута преварио самог ђавола

Ипак, најпознатија прича о настанку свијетлећих лампи за Ноћ вјештица потиче из ирске легенде о Шкртом Џеку (Stingy Jack).

Према предању, Џек је био лукав и зао ковач који је успио чак два пута да превари самог ђавола. Када је умро, његова судбина постала је необична: није могао да уђе ни у рај ни у пакао.

Бог га није примио у рај због његових гријехова, док је ђаво одбио да га прими у пакао, желећи да му се освети због ранијих превара.

Тако је Џек осуђен да заувијек лута између два свијета, без мјеста на којем би могао да пронађе мир.

Ђаво му је, ипак, дао комад ужареног угља како би могао да освијетли пут кроз вјечну таму. Џек је угаљ ставио у издубљену репу и наставио своје бескрајно лутање.

Како је ирска легенда стигла до Америке?

Управо из ове приче настао је обичај прављења свјетиљки познатих као Џек-о-лантерн.

Вјеровало се да ће изрезбарена лица и свјетлост у издубљеном поврћу отјерати зле духове и спријечити их да се појаве међу живима.

У 19. вијеку ирски имигранти донијели су овај обичај у Америку, гдје је дошло до важне промјене – умјесто репе почели су да користе бундеве.

Разлог је био једноставан: бундеве су биле веће, мекше и много лакше за резбарење. Њихова јарко наранџаста боја савршено се уклапала у јесењи пејзаж, па су убрзо постале неизоставан дио прославе Ноћи вјештица.

Бундеве су постале симбол празника

Њихова популарност додатно је расла током 19. вијека, када су се појављивале у књижевности и умјетности. Један од примјера је „Легенда о Успаваној долини“ Вашингтона Ирвинга, у којој се појављује застрашујући безглави јахач који умјесто главе носи бундеву, чиме је додатно учвршћена њихова мистична репутација.

Данас изрезбарене бундеве представљају много више од језиве декорације. Оне су симбол заједништва, креативности и забаве, а њихово прављење постало је омиљена породична активност уочи Ноћи вјештица.

Свијетлећа бундева на прагу куће често је знак да се празник слави и да су дјеца и пролазници добродошли.

Иако су одавно изгубиле своју некадашњу заштитну функцију, бундеве и даље повезују древне митове, народна вјеровања и савремену забаву. А иза њихових осмијеха и данас се крије подсјећање на једну стару, помало језиву причу – легенду о човјеку који је преварио ђавола, али никада није пронашао пут кући.

(Курир)