Глобалне економске кругове затекла је почетком ове године још једна вијест која је показала да се свијет "враћа тамо одакле је и кренуо" – односно у Азију.
Да будемо прецизнији – центар свијета. Кина и Индија су мјеста гдје су настали први пробоји у цивилизацији, а сада је ситуација таква да је Индија земља са највећим привредним растом од "великих земаља", чак 8,4 одсто, што је више од пет процената које Кинези једва постижу послије успоравања прије неколико година.
Да све буде још импресивније, Индија ће до 2030. постати трећа највећа економија свијета, послије Кине и САД, док ће 2075. овим темпом стићи и до другог мјеста, испред Сједињених Америчких Држава.
Послије свега овога стиже и најфрапантнији податак, а то је да је Индија у 2024. години постигла незамисливо – свега један проценат њеног становништва сада живи испод границе сиромаштва од 2,15 долара дневно.
То је успјела упркос класичним економским теоријама које кажу да је за "бјег из сиромаштва" неопходна индустријализација и прелазак људи из села у градове, као у Британији у 19. вијеку или у Кини на прелазу у 21. вијек.
Goldman Sachs у свом извјештају наводи као предности Индије сљедеће ставке: растућа популација, капиталне инвестиције и све већа продуктивност радника, али и опадајући број издржаваних лица.
Економиста специјализован за Индију Сантану Сенгупта навео је у својој анализи и да ће у наредне двије деценије Индија имати један од најнижих односа издржаваних лица у односу на запослене међу регионалним економијама.
Ако упоредимо ове бројке са подацима од прије тачно 30 година видећемо да је 1995. скоро 50 процената становника Индије живјело у апсолутном сиромаштву.
Тада је број сиромашних Индијаца премашивао цјелокупно становништво које је живјело у држави 1947. године, када је стекла независност и збацила британску власт. То се називало ендемичним индијским недостатком прогреса и затвореном петљом сиромаштва.
Смањење на испод једног процента је зачуђујуће јер пркоси двема економским теоријама које су на Западу важиле веома дуго: прва је да се бијег из сиромаштва може десити само уз снажну индустријализацију и пресељење становника са села у град, уз замјену пољопривреде индустријском производњом, а друга је да се бијег из сиромаштва дешава када се на тржиште рада масовно укључе жене.
.webp)
Бројке, пак, показују да је 40 одсто индијског становништва и даље запослено у пољопривреди, а да је проценат жена које су у радном односу свега 20 одсто.
Од људи који су напустили сиромаштво, у кинеским истраживањима око 37 одсто је прешло из пољопривреде у неку другу привредну грану, у Мексику је тај проценат био десет, док је у Јужној Африци свега седам одсто.
Ове цифре су импресивне јер показују да Индија излази из сиромаштва, а да не мијења ни структуру своје привреде (пољопривреда је и даље занимање већине), ни социолошке обрасце – Индијке су и даље у четири петине случајева домаћице.
Ово је у оштрој супротности са источном Азијом гдје су жене преузеле многе позиције у сектору рада, али истовремено и постале мање заинтересоване за брак и дјецу – што се одражава у минијатурним наталитетима Кине, Јужне Кореје или, пак, Јапана.
То не значи да у Индији не настају мегалополиси и да се људи не селе у градове, али, по анализи The Economista, миграција у градове је такође можда помогла повећањем вриједности оскудице сеоске радне снаге, подизањем плата за људе који су остали на селу.
Додајмо томе да је у Индији током протеклих неколико година извршена највећа реформа водоводне мреже, у којој је скоро свако домаћинство сада добило текућу питку воду. И то је сигурно допринело останку у пољопривредном сектору.
Индија је, дакле, успјела да се високо дигитализује, али истовремено и да сачува пољопривредни сектор и становнике на селу. Структура породице и друштвени обрасци (није за чуђење имајући у виду традиционалистичке визије премијера Нарендре Модија) остали су исти. А земља се ишчупала из канџи сиромаштва.
Овај примјер се сада изучава у школама економије јер показује да је могуће не направити закрчене мегалополисе и промијенити друштвено ткиво неке земље, а опет постићи импресивне економске резултате.
Следеће? Наредних 20 година представља временски прозор у оквиру којег би Индија требало да прошири производне капацитете, тржиште услуга и инфраструктуру, наводи Сенгупта.
Можда је управо Модијева идеолошка позадина била покретачка сила. Он је 2022. године прокламовао да је сљедећи циљ "деколонизација индијског ума" и лансирао идеју "Akhand Bharat": неподијељене или Велике Индије. Почео је све чешће Индију да зове "Bharat" и говорио да је Индија једна од најважнијих свјетских цивилизација, па да као таква треба да буде и светска политичка велесила – уз САД, Кину и Русију, и економска сила, не мијењајући своју срж.
Било како било, Индија је постала нешто сасвим уникатно у историји свјетске економије и овај примјер ће свакако бити анализиран, ако не и копиран.
(Б92)
