1999. - генерална проба будућности

Двадесет седам година касније, Београд још носи ожиљке. Не само физичке – од људи, мостова и зграда – него и правне. Јер та ноћ 1999. није била само бомбардовање једне земље. Била је то генерална проба за нови свијет у којем се правила пишу у ходу, а закон важи само за слабе.

Када је несретни Фукујама прогласио "крај историје" 1992. године у глави му сигурно није била слика бомбардовања СР Југославије, која ће доћи 7 година касније, међутим његова теорија је ипак била одраз духа времена, времена у којем је преостала једна сила у рингу, без супервизије, без икакве назнаке да јој се ико може супротставити.

Срби су у тај ринг извучени из публике и пребијени за примјер осталима - јуначки се држећи на ногама како у Републици Српској 1994. и 1995. тако и у Србији 1999. године. Ово говорим потпуно рационално и без имало претјеривања, иако се многи неће сложити, али тако је. Такав несклад између супротстављених снага дуго није виђен у историји, али није то нама Србима страно, волимо то. То је био "мелски дијалог" о крају ХХ вијека и најава једне нове стварности, стварности у којој нема простора за међународно право, за принципе, за досљедност. Свијет голе силе, али нажалост, увијен у обланду бриге за демократију.

Двадесет седам година касније, Београд још носи ожиљке. Не само физичке – од људи, мостова и зграда – него и правне. Јер та ноћ 1999. није била само бомбардовање једне земље. Била је то генерална проба за нови свијет у којем се правила пишу у ходу, а закон важи само за слабе.

Неријетко сам говорио, нарочито кад причам са американцима, да се нама Србима десило све што се дешава свијету данас, било у њиховим државама, било по остатку свијета. Монопол и дезинформације мејнстрим медија, напади без икакве међународне сагласности, сатанизација цијелог једног народа, прикривање непожељних жртава и стављање у први план пожељних жртава, искоришћавање трагедија зарад политичке агенде - нама ништа није непознато, све нам се догодило.

Безмало 3 деценије смо трпили тортуру апостола новог свјетског поретка, оличеног у УСАИД-у, НЕД-у и сличним инструментима политичког, културног и вјерског насиља у земљама које су се нашле на путу тој духовно затуцаној, али веома агресивној групи људи. Нећу да улазим у детаље и разлоге, али тај УСАИД и његови сателити су коначно размонтирани, и то у свом коријену, у Вашингтону. Да ли ће потрајати - не знам. Да ли је искрено - не знам. Важно је да су ствари огољене и да коначно имамо конкретан дијалог.

Много је лакше борити се против непријатеља који јасно показује своје намјере, какве год оне биле, него против политички коректних али неупоредиво агресивнијих моћника који су користили стотине паравана не би ли заварали траг за собом. Цркоше од бриге за стање наше демократије и грађанским активизмом.

Алтернативни наслов овог текста је био "жао ми коња", јер ми је из неког разлога пала на памет пјесма Ђорђа Балашевића "Ратник паорског срца", кад каже није ми жао ни људи нит села, али хеј, жао ми коња. У сваком рату се гине, мањи гину јер се бране, велики гину јер освајају, неки гину јер вјерују у идеју, а има их и који гину јер не виде никакав други смисао у животу. Рат привлачи свакакву мраку. Нажалост, српска историја новог вијека је проткана искључиво ратовима који смо војевали јер смо били изнуђени - било да смо ратовали за слободу, да је освојимо, или да је након тога одбранимо.

Иако у сленгу српског језика коњ има пежоративно значење, односи се на глупаке и будале, у стварности је то једна од најплеменитијих животиња које постоје на планети, одана и лојална до сржи. Вјероватно би се неким фројдовским методама дало доћи до закључка зашто ми је тај стих пао на памет када је ријеч о годишњици бомбардовања СР Југославије, али у принципу све се може свести на то - гинули су они који нису хтјели рат, они којима је рат дошао на кућна врата.

Гледајући данас контуре на свјетској глобалној сцени, просјечан Србин може само да се насмије, јер све оно што глобални паметњаковићи, аналитичари и политичари причају наш просјечан човјек је знао прије 20 година. Не зато што смо паметнији од других, него зато што смо то проживјели.

Има један логички закон којег се увијек држим у животу - може да постоји искуство без знања, али не постоји знање без искуства. Дакле нужно је да проживиш да би знао, а ако проживиш нешто и не извучеш из тога лекције и поуке, онда си најобичнија будала. Како каже Џони Штулић - “ко не памти изнова проживљава”.

Једном смо прошли сво то претварање, не морамо поново. Вријеме је да рационалан приступ и политика чврстог реализма, уземељена у нашем традиционализму, постане главни ослонац за међународну политику. Немамо луксуз, због свих оних прије нас, да изигравамо "робинове худове" и гинемо убудале.

"Не можеш пребројати мртве јер су се цареви играли рата".