Дипломатија - плес између могућег, пожељног и остваривог

Ако се измјестимо из наше балканске реалности, можемо рећи да је западни свијет од пада берлинског зида па до 2020. године живио сасвим идиличним животом. Колапс СССР-а и укидање блоковске подјеле отворило је празан простор глобализацији да своје пипке простре на све тачке земаљске кугле.

Од тога су, наравно, највише профитирале западне земље, јер отварање граница и тржишта је погодовало оним најразвијенијим економијама, које су апсорбовале мања тржишта и тако се успоставио какав-такав поредак.

На нашу жалост, у настанку тог поретка ми нисмо имали добре карте у рукама. Од рецидива комунистичке прошлости, па до геополитичких околности због којих смо морали да платимо скупу цијену - прво бомбардовање Републике Српске 1994. и 1995., а потом и СР Југославије 1999. године. Нисмо бомбардовани зато што смо урадили нешто лоше - него зато смо бранили своје право, свој идентитет, и на крају крајева - своје животе на крају крајева.

Тај нови поредак је оно што се већ и на свакој слави колоквијално назива - униполарни свијет. Свијет једне силе. Свијет једног права, једне моћи. НАТО бомбе смо некако и преживјели, али иза њих је дошло нешто много горе - идеолошка инсталација, софтвер који је требао да преуми Србе да се одрекну свог идентитета, и безглаво похрле у загрљај напретку који нас чека иза угла, само да испунимо пар услова!

Изручили генерале, приватизовали државне фирме, омогућили западним банкама да раде шта год хоће, и иза сваког услова крио се увијек неки нови - ево још само ово и ту сте! Гањајући недостижну мркву испред сопственог носа, нисмо ни примијетили да нам је на нос намакнут онај кловновски, црвени.

Мој пријатељ и доајен српског новинарства је током једне од бројних кафанских експозеа рекао “ми Срби смо све пробали - и да се побунимо против читавог свијета, да се бијемо, а онда смо пробали и да будемо сервилни и слушамо шта нам се каже - и у оба случаја смо дошли на исто”. У ову реченицу би могло стати све ово претходно написано.

Међутим, да се вратимо у данашњицу. Мој субјективни осјећај је да се од фебруара 2020. године живот толико убрзао и да се догађаји који радикално мијењају врли свијет пред нашим очима смјењују као на траци. Корона, па рат у Украјини, рат на Блиском истоку, побједа Доналда Трампа, Венецуела, Епштајнови фајлови… За пет година десило се више историје него за претходних тридесет.

Поред који је поставила глобалистичка структура није потпуно уништен, али се његова главна машина, а то су САД, искључила из погона и радикално промијенила свој курс у међународној политици. Наравно, прво су ствари ескалирале у самом америчком друштву, гдје постоје дубоке културолошке подјеле, и за које не видим како ће се превазићи, а онда се то прелило и на естаблишмент кроз изборе 2024. године.

Нова “реалност” са којом се свијет сада суочава ће неминовно, по систему спојених посуда, утицати и на понашање гласача у осталим западним земљама. Ирационалне политике у односу према Руској Федерацији промијениле су и уздрмале комфор европског човјека. Раст ксенофобије и расних сукоба су евидентни, а питање је дана када ће то бити етаблирано и кроз државне политике. ЕУ бирократски апарат тренутно нема одговор на кризу која се дешава, не зато што неће, него јер нису програмирани да се носе са кризама. Чиновници са врло ограниченим погледима на свијет, који су се стрпљиво пењали по бирократској ЕУ структури, имају зауларен поглед на међународну политику и не може се више ни очекивати од њих.

Да се вратимо сада на ову подјелу карата, како рекох, када је срушена блоковска подјела свијета нама су биле додијељене најгоре карте, и то нам се пребило преко леђа. Ми не знамо да ли сада настаје нови поредак, или се садашњи реорганизује и реструктуира, али ми се чини да сада имамо нешто јаче карте у рукама и да смо на вријеме одиграли праве потезе. Нажалост, ни то није дошло без цијене, али назире се да би на крају пута салдо могао бити позитиван.

Ове седмице су представници Републике Српске боравили у Вашингтону и поред сусрета са конгресменима и сенаторима, забиљежени су озбиљни састанци са људима који су доносиоци одлука. Не само у формалном смислу, него конкретно кад је Хауард Лутник у питању, и у неформалном смислу моћан човјек, близак сарадник и пријатељ Доналда Трампа. Кад су почели тзв. “рат царинама”, Лутник је био особа до које је пола свијета покушало да дође.

То што смо били у праву све вријеме, што нам се преко леђа пребило то што смо бранили свој идентитет и своје право кад га је глобалистичка чизма газила ко плитак поток нам, осим моралне валидације, данас не значи ништа. Ако постоји макар и најмања шанса да се кроз неку пукотину у реструкуирању геополитичких односа увучемо и прогурамо своје интересе у први план - то се мора искористити.

Немамо право, због свих оних који су гинули од Невесињске пушке па на овамо, немамо право да моралишемо и глумимо пристојност и праведност тамо гдје се немилосрдно гази и сатире. Морамо да штитимо своје интересе по сваку цијену.

Савезници се не стварају тамо гдје би ми вољели (а као да можемо да одредимо шта би вољели), него тамо гдје је то могуће, гдје постоји испружена рука. За Републику Српску, имати пријатеље на западу, то јест у Израелу, Мађарској и САД-у значи имати шансу да преживиш пакао који су ти 30 година сервирале трећеразредне бирократе и дипломатски медиокритети.