Мостови

Поред свега што је о њима написао Иво Андрић, мислим да је скоро немогуће додати било шта ново о симболици коју представљају мостови у нашој цјелокупној цивилизацији. Потреба да се све раздвојено споји, да се интегрише у једну цјелину, да се човјек креће и комуницира, да се сусреће са другима и да други долазе њему – све су то мостови. И киша када пада, то је само мост за воду из облака у земљу, и опет назад, и све тако у круг. Све су то мостови.

У мостовима се осликава неутажива људска потреба за истраживањем, за превладавањем препрека. Танка је линија од првог изграђеног моста до првих путника у свемир. Мостове градимо сваки дан, са пријатељима и вољенима, градимо их и са онима које не волимо, не јер хоћемо, него јер морамо, јер другачије не може. Човјек није звијер, па да може сам.

Елем, Босна и Херцеговина је у свијету углавном препознатљива по рату и страдању, а један од ријетких примјера културне баштине по којима се може похвалити у свијету јесте управо мост. Ћуприја на Дрини, овјековјечена у животном дјелу Иве Андрића, представља један од најважнијих културних споменика у региону. Тада још увијек нарастајуће и моћно Османско царство градило је инфраструктуру широм свог царства. Након пада Цариграда, Турци су покушавали да се дочепају наредног стуба тадашње европске цивилизације – Беча.

Мост је саградио чувени велики везир Мехмед-паша Соколовић, српски дјечак из околине данашње општине Рудо. Соколовић је као велики везир, а данас би се рекло предсједник владе, службовао тројици султана, а усљед њихових слабости или порока, неријетко је био de facto управник Османског царства, па је у његово вријеме обновљена и Пећка патријаршија, на челу са његовим блиским рођаком Макаријем Соколовићем. Нажалост, недуго након што је мост на Дрини саграђен, Мехмед-паша је убијен у Цариграду, а турбе му је пројектовао исти архитекта који је пројектовао и његово дјело – Синан-паша.

Е сад – најтеже питање у историји људске цивилизације: како од Мехмед-паше Соколовића доћи до Зијада Крњића? Како с коња на магарца? Први се залагао за мостове и ширио империју, други затвара не само мост, него и оно мало наде да ће ова држава опстати. Први је контролисао империју на три континента, други представља проточни бојлер за бошњачки национализам, и то бојлер пун каменца и трулежи.

Ова земља има милијарду проблема, милијарду неспоразума. Имамо неуравнотежену расподјелу моћи, имамо асиметрично ажурно правосуђе, које је у потпуној контроли бошњачке компоненте у БиХ, постоји неспоразум на дословно сваком кораку незграпног институционалног система у БиХ, али ето, баш се запело на расподјели ПДВ-а и због тога не можемо отворити нов, функционалан и прије свега неопходан мост у Градишци.

Није то чак ни ствар здравог разума, будући да не испаштају само грађани Републике Српске, него и грађани и привреда у Федерацији БиХ. Штета од затварања садашњег моста без да се нови отвори ће за пар седмица престићи своту новца којег Крњић и Федерација потражују од Републике Српске. Скупља пита од тепсије. И онда се изненађено, једне вечери, запитају зашто Срби не навијају за БиХ?

А можда је и – откуд знамо – у питању атавистички порив бошњачког беговата да нас вјечно држи затворене у густој магли босанских шума, да никад не знаш кад ће гајтан да ти пригрли врат и кад ће доћи да ти отме земљу и зимину. Једна од кафанских теорија је и да су Бошњаци у америчкој политици од деведесетих па до Трампа први пут имали оно што су имали за вријеме Османске империје – позицију средњег менаџмента. Теби јашу по глави из Стамбола/Вашингтона, а ти јашеш по глави овима испод себе.

Та времена јахања по глави су прошла. Иако је XX вијек био мучан и испреплетен страдањем и патњом, у ново доба морамо ући паметнији и трезвенији. Овај кратки ток мисли завршио бих ни мање ни више него Његошем, трагичним јунаком косовске мисли, како га је назвао Иво Андрић, са којим сам и почео.

„Спушавах се ја на ваше уже,

умало се уже не претрже,

отада смо виши пријатељи,

у главу ми памет ућерасте.“