Синиша Пепић: 33

За Републику Српску, тај број и та симболика не долазе тек као игра случаја, него као озбиљан историјски међаш, јер је мало која политичка заједница настала на европском тлу крајем двадесетог вијека носила у себи толико емоције, толико политичке патње и толико непрекидне борбе за сопствену институционалну видљивост, као и толико упорног настојања да опстане упркос вољи многих да буде сведена на форму, обесмишљена или временом укинута.

Њено рођење 1992. године није било посљедица мирне политичке еволуције, нити плод споразумне транзиције, него историјска реакција једног народа који је у тренутку распада заједничке државе, у атмосфери страха, неизвјесности и дубоког неповјерења, донио одлуку да без сопственог политичког оквира не може сачувати ни безбједност, ни достојанство, ни право да сам одлучује о својој будућности. Та одлука је свој историјски печат добила 9. јануара и од тада до данас остала је једна од оних политичких чињеница које, колико год биле оспораване, временом не слабе него добијају на тежини, управо зато што су прошле кроз тест историје.

За Србе западно од Дрине то није била само политичка одлука, нити тек један од могућих уставноправних избора у времену распада Југославије, него историјска нужност, одлука која је настала онда када су алтернативе почеле да значе наше политичко, али и физичко нестајање.

Од тада до данас пут Републике Српске није био пут лаганог институционалног сазријевања, него пут готово непрекидних искушења. Ратне године, санкције, политичка изолација, а потом и дуг период међународног туторства створили су амбијент у којем је само постојање њених институција често изгледало као привремено стање које ће неко, у погодном тренутку, покушати да релативизује и сведе на форму. Чак и након Дејтонског споразума, који јој је дао међународно признат уставни положај, притисци нису престали. Напротив, постали су формално правнији и политички суптилнији, јер оно што се више не може узети силом покушава се ограничити тумачењем и процедурама, реформама.

Зато је историја Републике Српске, ако се посматра без идеолошких поједностављења, у доброј мјери историја одбране већ стеченог и отпора политичком развлашћивању, као и непрекидне борбе против централизацијских тежњи унутар Босне и Херцеговине, али и ван ње.

У том смислу, садашњи тренутак није ништа мање значајан од ранијих, јер покушаји да се правним и политичким средствима дисквалификује легално изабрани предсједник Републике Српске за велики дио јавности представљају више од појединачног правног питања и отварају шире питање односа према демократској вољи бирача.

Ипак, историја има једну особину коју политика често занемарује, а то је да оно што опстане три деценије, што издржи рат, притиске и спољно управљање, више не може бити третирано као привремена категорија, него као трајна политичка чињеница. Тако је данас и са Републиком Српском. Она није експеримент нити пролазно рјешење, него институционално утемељена и политички препознатљива заједница.

Зато се пред Републиком Српском више не поставља питање опстанка, него питање правца.

А тај правац више није могуће одредити искључиво унутар Босне и Херцеговине, јер се положај Републике Српске већ одавно не обликује само унутрашњим односима, него у ширем простору у којем се укрштају интереси великих сила, криза Европске уније и све израженије преиспитивање односа између центра и периферије савременог свијета.

У том простору, Брисел и даље говори језиком европских интеграција, реформи и заједничке будућности, али све чешће оставља утисак дубоке политичке неискрености, јер иза реторике партнерства стоји пракса у којој се сложени уставни односи у Босни и Херцеговини не третирају као питање договора равноправних, него као простор за постепено редефинисање у правцу централизованијег, односно унитарног поретка. Истовремено, уз институционалне услове и политичка очекивања, на овај простор се све видљивије преноси и један дио вриједносне агенде савремене западноевропске либералне елите, укључујући и елементе воук идеологије, која се не појављује као предмет слободног избора, него све чешће као услов културне и политичке подобности.

С друге стране, ни Вашингтон данас више није оно што је био у претходним деценијама. У свијету који се све отвореније враћа политици интереса, отвара се могућност и за један другачији однос са Сједињеним Америчким Државама. Укидање санкција и недавни политички контакти показују да ни тај правац више није искључиво простор притиска, него и међусобног разумијевања.

Унутар саме Европе, Будимпешта се у међувремену издвојила као једна од тачака са које се на Републику Српску не гледа као на проблем који треба рјешавати, него као на политичког партнера са којим је могуће сарађивати и разговарати, што у времену у којем се европска политика све више дијели између административног централизма и суверенистичког преиспитивања представља важан сигнал да ни европски простор више није јединствен ни у политичком ни у идеолошком смислу.

Москва, са своје стране, остаје дио тог сложеног распореда снага, не као алтернатива која би могла замијенити све остале односе, него као фактор који подсјећа да ниједна политичка позиција у савременом свијету не може бити одржива ако је сведена на један једини правац и једно једино тумачење стварности, те да управо у ширини спољнополитичких веза лежи простор за очување маневарске слободе.

У таквом окружењу, питање Републике Српске престаје бити само питање њеног унутрашњег положаја и постаје питање позиционирања, зрелости и способности да се у сложеном систему међународних односа дјелује рационално, промишљено и са јасном свијешћу о сопственом интересу. То, међутим, истовремено значи и нешто више од саме способности да се одговори на притиске. Значи способност да се изађе из дуге историјске дефанзиве и уђе у фазу политичке иницијативе, у којој се будућност не дочекује као пријетња, него обликује као циљ, јер заједнице које након три деценије знају само да бране оно што су стекле ризикују да временом изгубе и смисао и снагу, док оне које у истом тренутку науче да своје искуство претварају у стратегију добијају право на трајање.

Васкрсење у политичком смислу не значи емоцију, него капацитет, економску одрживост, институционалну стабилност и способност да се управља процесима, а не само реагује на њих.

Република Српска, другим ријечима, улази у фазу у којој више није довољно бранити постојеће, него је потребно дефинисати сопствени развојни и политички оквир унутар свијета који се брзо мијења.

У таквом геополитичком распореду, питање Републике Српске неизбјежно се враћа и на своју историјску основу, јер Дрина у српској историји није само ријека, него линија трајања једног политичког искуства, због чега питање српске државности на западној обали Дрине није питање тренутка, него питање трајања.

Симболика тридесет треће године зато није случајна. Она је подсјетник да друштва која су прошла кроз дуготрајна искушења понекад долазе до тачке у којој више није пресудно шта су све издржала, него шта су из тог искуства у стању да створе.

И зато се данас пред Републиком Српском поставља питање које је истовремено и политичко и историјско: да ли је управо ова тридесет трећа година тренутак васкрсења српске државности на западној обали Дрине.