Ходници моћи

Посљедњих дана, дио политичко-медијске чаршије с нескривеном дозом подсмијеха коментарише присуство и активности Милорада Додика, Жељке Цвијановић и Ане Тришић Бабић на маргинама Молитвеног доручка у Вашингтону. Оптужба је наизглед једноставна и популарна за друштвене мреже: „салијетање по ходницима“, „гурање за фотографију“, „покушај да се симулира међународни значај тамо гдје га нема“. Међутим, иза те критике не стоји ни дипломатија, ни искуство, ни разумјевање како се заправо воде међународни односи. Стоји искључиво фрустрација и дубоко неразумијевање онога што се зове коридор дипломатија. У озбиљној анализи, коридор дипломатија није импровизација. Она је један од најстаријих и најефикаснијих алата спољне политике, нарочито за актере који не долазе из земаља глобалног утицаја. Док велике силе могу себи приуштити да на догађајима говоре искључиво са говорница, мали и средњи политички субјекти морају знати да слушају, да приђу, да разговарају и да у правом тренутку кажу тачно онолико колико треба. Не више и не мање. Они који данас исмијавају „ходнике“ откривају једну врло непријатну истину о себи: да никада нису били дио стварног дипломатског процеса. Јер ко је икада присуствовао великом међународном догађају зна да се формални дио завршава аплаузом, а прави посао почиње тек када се врата сале затворе. Тада настају разговори без записника, без преводилаца, без претјеране глуме за јавност. Тада се испитује расположење, мијења тон, шаљу сигнали и отварају канали који сутра могу постати званични. Молитвени доручак у Вашингтону је управо такав простор. Он није класичан самит, нити форум са унапријед дефинисаним дневним редом. Он је густо испреплетена мрежа политике, вјере, утицаја и личних контаката. На том мјесту се не долази да би се држали говори, него да би се било виђен, да би се разговарало и да би се подсјетило да постојиш. У таквом контексту, „не прићи“ није знак достојанства, него политичке немоћи. Када неко каже да је све то „само ради фотографије“, тај или свјесно обмањује јавност или пројектује властиту неспособност. Фотографија у дипломатији није трофеј, него доказ контакта. Она није суштина, али јесте јасан сигнал. Сигнал да разговор постоји, да канал није затворен, да се не разговара искључиво о вама, него и са вама. У међународним односима, бити искључен из разговора је најгори могући сценарио. Бити у ходнику је, напротив, већ корак унутра. Посебно је симптоматично што ова врста критике долази управо из средина које годинама живе у илузији да ће им неко други урадити посао. Сарајевска политичка елита је деценијама навикла да се позива на „међународну заједницу“ као апстрактну силу која ће ријешити проблеме умјесто њих. У том менталитету, нема мјеста за активну дипломатију, а поготово не за коридорску. Јер коридор дипломатија тражи личну одговорност, директан наступ и спремност да се изађе из зоне комфора. Насупрот томе, Република Српска већ дуго игра реалистичну игру. Она зна да није велика сила, али зна и да није ни безгласна. Управо зато користи све расположиве механизме да свој став изнесе тамо гдје се одлуке обликују. И да, понекад је то у ходнику. Понекад је то у неформалном разговору од пет минута. Понекад је то кратка реченица која мијења перцепцију. Али у дипломатији, перцепција је често важнија од формалне позиције. Они који се згражавају над „салијетањем“ у суштини критикују упорност. А упорност је кључна особина сваке успјешне дипломатије. Историја међународних односа пуна је примјера гдје су управо неформални контакти отварали пут формалним споразумима. Од хладноратовских „бекченела“ до савремених мировних процеса, први помак никада није долазио са бине, него са стране. Важно је разумјети и једну суштинску ствар: коридор дипломатија није знак да немате институције, него знак да знате како институције заправо функционишу. Формални системи су спори, оптерећени протоколом и често заробљени у сопственој инерцији. Неформални разговори су брзи, флексибилни и омогућавају тестирање идеја без политичке штете. Управо зато су незамјенљиви. Критика да се тиме „понижава држава“ открива потпуно погрешно схватање државности. Државу не понижава разговор, него ћутање. Не понижава је присуство, него одсуство. У међународној арени, не постоји вакуум: ако ти ниси ту да кажеш свој став, неко други ће га рећи умјесто тебе. И врло је извјесно да тај став неће бити у твоју корист. Зато је прича о коридор дипломатији много више од дневнополитичке расправе. Она је тест зрелости једног друштва. Да ли разумијемо како функционише свијет какав јесте, или и даље живимо у бајци о идеалној дипломатији у којој се све рјешава уз осмијех и протокол? Реалност је, наравно, много грубља. Али управо у тој реалности, они који знају да користе ходнике, знају и како да отворе врата. И на крају, треба рећи отворено: није проблем што неко приђе у ходнику. Проблем је што многи немају ни коме да приђу, ни шта да кажу, ни храбрости да то покушају. Па онда, из немоћи, нападају оне који барем нешто раде. Коридор дипломатија није спектакл за масе. Она је тих, често непримјетан рад. Али без ње, нема ни резултата. А у политици, као и у животу, на крају се ипак броје резултати, не коментари.