Како је мит о боговима постао слуга екрана

Однос Холивуда према грчкој митологији може се описати као вјечита романса из интереса. Холивуд никада није био вјерни преводилац античких текстова, већ је углавном био фокусиран на безобзирно рециклирање које античке митове користи као бесплатан рудник за спектакл, преобликујући их према модерним идеолошким и комерцијалним шаблонима. Највећи сукоб између грчког мита и фабрике снова лежи у самој суштини наратива: грчки митови су дубоко фаталистички, у њима хероји неизбјежно пате због судбине или сопственог поноса, док амерички блокбастер императивно захтијева да ликови имају потпуну контролу над својим усудом. Примјери ове драматуршке хирургије су бројни. У филму „Троја“ (2004) богови су потпуно избачени из једначине, пророчица Касандра је сведена на маргину, а Ахил је претворен у модерног, несхваћеног антиратног хероја умјесто у бруталног полубога вођеног божанским гњевом. Слична „дизнизација“ може се примијетити и код анимираног „Херкула“ (1997), гдје су Зевс и Хера приказани као брижни, моногамни родитељи, док је избрисана сурова чињеница да је Хера у изворном миту проклела Херкула и натјерала га да убије сопствену породицу.

Визуелни код ових адаптација мијењао се упоредо са технологијом, крећући се од тактилне магије до дигиталног шума. Шездесетих и осамдесетих година прошлог вијека, захваљујући пиониру стоп-моушн ефеката Реју Харихаузену, класици попут „Јасона и Аргонаута“ (1963) и оригиналне „Борбе титана“ (1981) користили су практичне ефекте који су монструмима давали опипљивост и позоришну драматичност. Насупрот томе, римејк „Борбе титана“ (2010) и Сингови „Бесмртници“ (2011) означили су прелазак на CGI естетику која директно копира акционе видео-игре попут „Бога рата“ („God of War“). Богови су обучени у бљештаве златне оклопе, а акционе сцене су изгубиле утемељење у причи, постајући чисти визуелни спектакл подређен генерацији одгојеној на педовима. Свему томе треба додати и типично холивудско „кога брига за туђу митологију и историју“, па је тако од гомиле специјалних ефеката Пегаз у „Борби титана“ поцрнио од муке, док је Тезеј у „Бесмртницима“ син жене чији је морал у најмању руку упитан, а не атински принц и син краља Егеја. Када би се Холивуд питао, ко зна како би се звало Егејско море.

Поред естетске, мит у Холивуду има и јасну политичку функцију; кроз историју је служио као геополитичка метафора, што је најочигледније у филму „300“ (2006) Зака Снајдера, који историју третира као чисти мачо-милитаристички мит. Иако би се оправдање могло пронаћи у чињеници да је ријеч о екранизацији стрипа, Снајдер је претворио Спартанце у исклесане супервојнике који бране апстрактну „западну слободу“ од монструозних, декадентних и расно неодређених источњачких Персијанаца, креирајући школски примјер модерне идеолошке пропаганде кроз естетику стрипа.

Ствари је мало ублажио Кристофер Нолан са својим тросатним спектаклом „Одисеј“. Умјесто класичног холивудског приступа који миту одузима дубину зарад спољашњег сјаја, Нолан ради нешто радикално другачије: он иде унутра, претварајући епски повратак кући у интимну деконструкцију ратног ветерана који покушава поново пронаћи људскост. Терет овог амбициозног концепта у потпуности носи Мет Дејмон, чији портрет насловног јунака заслужује високу оцјену. Дејмон пружа једну од најзрелијих улога у својој каријери. Физички импресиван, али емоционално потпуно огољен, он сјајно балансира између митског вође и трауматизованог човјека притиснутог тежином сопствених бруталних одлука током масакра у Троји.

Ипак, ни Ноланов филм није у потпуности задовољио, или боље речено, разочарао је познаваоце грчког и античког мита, који су му углавном замјерили да је одступио од изворног материјала, односно да је „модернизовао“ карактере епа. Међу онима који су имали шта да замјере Нолану нису били само филмски критичари, већ и људи који су професионално везани за античке епове, попут преводиоца Емили Вилсон, која замјера да је Одисејева изворна, античка лукавост претворена у модерну психолошку меланхолију. Ипак, Дејмонова изведба прогоњеног и измученог краља Итаке успијева да приземљи Ноланову комплексну, нелинеарну нарацију и пружи гледаоцу својеврсно емотивно сидро у мору масивних визуелних ефеката.

На крају, однос Холивуда према грчкој митологији пати од истог гријеха као и антички хероји – од поноса. Студији су предуго вјеровали да могу побољшати приче које су преживјеле три миленијума тако што ће их провући кроз корпоративни и поједностављени филтер. Ипак, благи искораци попут најновије „Одисеје“ и Дејмоновог дубоко хуманизованог наступа показују да спас мита на великом платну не лежи у претварању богова у суперхероје из стрипова, већ у препознавању онога што митове чини бесмртнима: њихове способности да, кроз метафору и трагедију, оголе универзалну и непромјенљиву суштину људске природе.