Лери Дејвид, широм затворених очију

Лери Дејвид, слободно можемо рећи један од највећих комичара икада, објавио је нови пројекат под називом „Живот, Лери и потрага за несрећом: Замало па историја Америке“. На премијери нове серије новинари су га питали шта мисли о прослави америчког јубилеја испред Бијеле куће – мислећи на УФЦ борбе, моторе, ватромет и пратеће садржаје. Лери је рекао да га је „срамота што је Американац“. Било је необично видјети човјека који је каријеру изградио на цинизму и раскринкавању лажног морала како одједном добија напад срамоте због „јефтине забаве“, а није га било срамота тридесет година гледати како се воде ратови у име „демократије“ и уништавају земље широм свијета.

Ово није текст о Лерију Дејвиду, али да бих дошао до поенте, морам да објасним ток мисли и како сам стигао до овог коментара. Зато још неколико ријечи о њему – ја га заиста волим, допада ми се његов хумор. Сајнфелд је отворио пут савременим ситкомима, и да није било њега, тешко да бисмо касније имали Офис, Пип Шоу и друге ситуационе комедије које се заснивају на непријатности и кринџу. Пријатељи су били лимунада која је опила цио свијет, али основа савремене комедије лежи у Сајнфелду, чији је Лери Дејвид идејни творац. Улога Џорџа Костанце је заправо његова аутобиографска улога, само што тада није смио да стане пред камеру.

То ће учинити нешто касније, кроз пројекат “Curb Your Enthusiasm”, који је код нас несретно преведен као „Без одушевљења, молим“, иако су преводиоци имали на располагању много бољу фразу – „Смањи доживљај“. Кроз тринаест сезона Лери Дејвид ће зацементирати своју идеологију хумора непријатности и без имало скрупула обрушити се и на лијеву и на десну страну Америке. Његов хумор се заснива на трансферу „блама“ – стављајући себи мету на чело, он изговара ствари које би свако од нас помислио, али нас друштвене норме спутавају да их не изговоримо или урадимо, како бисмо остали у зони комфора. Лери Дејвид је убица оних малих, куртоазних разговора, а његово оружје су интрузивне мисли и нелагода коју њихово изговарање производи.

Након слома комунизма почиње златно доба капитализма – Мајкл Џордан, телевизија, Кока-кола. Глобализација улази у пету брзину и више није било заустављања. То је омогућило огромну концентрацију капитала на Западу, а од тих пара је профитирала и америчка културна индустрија, чији је дио и поменути Дејвид. На паре се нико не жали.

Док су они снимали филмове и серије, свијет се у међувремену мијењао – политички, културолошки. Она „мека“ моћ која је обећавала свилу и кадифу, такозвани „Крај историје ганг“, престала је да дјелује. Прошло је дјеловање за које су процијенили да ће трајати много дуже. Бескрајни ратови широм свијета, свргавање политичара и политичке кризе, обрасци по којима су производили „обојене револуције“ – све је то постало толико провидно да више није било тог Спрингстина ни тих Пријатеља који могу да замагле вид.

Такође, новчаници земаља „у развоју“ осјетили су чари неолибералног капитализма и бескрајне слободе. Живот јесте постао бољи, али по коју цијену и по којим параметрима? Цио свијет је деценијама гледао Америку као један велики забавни парк у којем је све могуће, само ако си довољно вриједан и довољно вјерујеш у себе. Међутим, ствар је изнутра почела да труне, а извјештаји о стању пацијента су се фалсификовали. Комплетна холивудска, спортска и музичка елита била је упрегнута у једну ствар: објаснити обичном човјеку да је незрео, недорастао слободи и демократији у којој живи. Класна борба замијењена је бесмисленим културним ратовима, а јавност је преплављена темама које се тичу свега пар процената становништва.

Живот између Калифорније и Њујорка постајао је све тежи, али то није било могуће доказати. Холивудска елита живи у затвореним заједницама, сигурним комшилуцима у којима не прескачу сиромашне по улицама. Њих не занима цијена горива јер пале авион кад треба да оду на кафу са пријатељима у град удаљен пар сати вожње. Не занима их цијена намирница јер имају личног нутриционисту и пет кувара. Али зато имају мишљење о људским правима, екологији, сукобима у свијету, о томе ко како треба да се идентификује и како родитељи треба да васпитају своју дјецу. Висока култура је изгубила контакт са америчким „хартлендом“, са земљом у којој живе стварни људи.

За човјека који напорно ради цио дан веома је важно да дође кући и одмори се, да погледа садржај који га релаксира. Не занимају га свјетске бриге. Исто је у Охају као и у Семберији – нема разлике. Његова Америка је Америка у којој се возе мотори, гледа УФЦ, у којој прати свој кошаркашки тим и чупа косу кад Њу Ингланд Пејтриотси губе од Сијетл Сихокса. По чему га то разликује од просјечног човјека у Србији? Доналд Трамп је испред Бијеле куће поставио сценографију за публику којој се обраћа – човјеку свакодневице, човјеку чији је живот у последњих двадесет година постајао све тежи, док је холивудска и вашингтонска елита постајала све богатија.

Просјечан човјек из америчког „Раст белта“ и просјечан човјек на Балкану жртве су истог глобалистичког система. Америчком раднику су затворили фабрику и преселили је у Азију ради већег профита корпорација, остављајући његов град у сиромаштву и апатији. Балканском раднику су кроз транзицију уништили економију и присилили га да оде у ту исту Западну Европу или Америку да буде јефтина радна снага. Зато је спектакл испред Бијеле куће заправо прст у око управо тој лицемјерној, лажљивој и превртљивој холивудској елити. Заступали би и Хитлера ако би им агент донио на сто адекватан уговор.

Са друге стране, људи који воде живот обичног темпа нису имали своје гласило и нико их није питао за мишљење. А када се толика енергија потисне, једино мјесто на којем могу да одговоре јесте гласачка кутија. Зато се десио Трамп, зато им се десила МАГА. Бирократе и стабилократе из обје партије изгубиле су суштински легитимитет америчког бића, зато сада имате обрачун МАГА против свих.

Испразни дипломатски вокабулар и површни маниризам више нису довољни да добијете повјерење људи. Због тога је холивудски „пристојнити“ у шоку – свијет обичног Американца почео је да се прелива у њихов заштићени и привилеговани простор, град на брду ограђен новцем, подршком политичке елите, великим корпорацијама и огромном медијском машинеријом. Зато њихово пренеражавање није само надмени снобовски презир према популизму и „јефтиној култури“ – то је уједно и страх од губитка привилегија, страх од доласка нове агенде и прилагођавања новим околностима. А како каже наш народ – свако брдо има своје стрмо.