Наших "једанаест"

„Ружно о лепом суди, а глупост се као мудрост нуди.“, лијепо то Цане, онако у свом маниру, рече онда. И, гле чуда, како то препозна овај „алгоритам Великог брата“ да ми избаци баш тај рецитал на мрежама непуна два минута након што сам довршио вијест око ујдурме коју је режирао некадашњи голман Бразила.

О њему ћу нешто касније-ако уопште буде и требало.

„Ружно о лепом суди...“, рекох наглас сам себи док сам читао тираду о случајности којом је сковано олимпијско и европско злато.

Љут сам.

Био сам и тад када је одлучио да игра за Бразил.

Чак сам и опсовао.

Не постоји спортски мотив који може да те наведе да промијениш национални тим. Не постоји спортски мотив који може да те наведе да играш за другу земљу од оне у којој си рођен и коју си бранио на спортском борилишту.

Не постоји тај спортски мотив који може да те наведе на ту одлуку.

Тако је и „ . „ . Што би у поруци написао овај један мој пријатељ када одлучи да заврши сваку даљу дискусију

Новац?

Има она прича како су Турци нудили куле и градове Тијани Бошковић да заигра за њихову земљу. Новаца нису жалили, али би умјесто Бошковић на дресу писало Бошкоглу или тако нешто.

Ма, важи.

Неђу да именујем и једног свог другара којем су исто нудили силан новац да промијени дрес.

„Да немам хљеба једем – нећу. Да ми у селу кажу да сам ја продао презиме. Далеко им лијепа кућа.“ рекао ми је док смо циједили ракијицу.

Одлута ја, али нека ме срџба ухвати.

Елем.

Дан након што смо га гледали како се поиграва са ривалима у првенству Мађарске шетали смо главном џадом у Будимпешти. Дивна је Ваци улица с почетком прољећа, а на руку јој љепоти иде и сва она граја која прати овај град.

Наговарали смо га да кад оконча каријеру заигра за ветеране бањалучког Инцела да коначно Колак и екипа покажу овима из Херцег Новог да им се може узети мјера и у базену, а не само за шанком. Како је из Котора, ваљда има неког локал ривалитета, па је кроз смијех потврдио трансфер. Има времена, нека њега бар још десет година на мјесту најбољег на планети.

Пред камером нам је и запјевао, а открио је и да је био добар ђак.

Момчина на мјесту. Прави шампион.

Знали смо, и ми, а и он, да ће се у једном тренутку морати повести тај разговор.

Детаље ћу да задржим за себе, па да им се уз вино и бранцин на граделе смијемо некад тамо у Боки, ако се и кад се сретнемо.

Тада ми није било до смијеха.

Осјетило се у гласу да му је неправда тешко пала.

Како и не би.

Многе би, оно што се њему десило, бацило на кољена.

Многи би повили леђа.

Издржао је. Подигао је гард и узвратио је ударац, онако како се то ради витешки и часно – постао је најбољи на свијету, освојио је све што се освојити може, а онда им се насмијао у брк.

Тешко је сломити оне који су рођени као побједници и које носи вјера и храброст у срцу.

Тешко је сломити оне који не продају вјеру за вечеру или медаљу.

Чуј мене – тешко.

Немогуће је!

Захвалан сам на тренуцима које смо провели у његовом друштву. Од великана, без обзира колико ти је година, увијек можеш да научиш , а то су лекције које немају цијену.

Понешто сам могао да научим и ономад у Сиску у који смо пристигли неколико сати уочи утакмице између Хрватске и Србије.

Ивица је држао неко „тактичко слово“ за столом у ресторану хотела Панонија. Застао је када сам им пришао. Није ме познавао.

„Ма он је наш. Слободно настави, шта ти је“ , Дејан је развукао осмијех и позвао ме да им се придружим. Туцак је и даље помало неповјерљив, али је, ваљда вјерујући Дејану да сам „наш“ наставио са причом.

Два до три минута касније реферисао сам им све што знам о бањалучким ћевапима и кафанама, али нисам могао да се сјетим неког Милана из Бањалуке који је војску служио у Невесињу, тад је имао „два са два“, а задње што се чуло о њему да је у отишао у Канаду.

„Како не знаш Милана, добар лик баш, људина?“, џаба је било, нисам се могао сјетити.

Од хотела Панонија до базена у Сиску има цирка 300 метара пјешке да се пређе. На утакмицу сам ишао, пун поноса, два корака испред „својих“ који ће остати упамћени као најбоља генерација у историји ватерпола – баш добар осјећај.

Привилегија је, бар нас залуђених тим спортским причама, сазнати понеку тајну којом се стиже и до олимпијског одличја. Тек тада спознаш тежину пута који је неопходан да се пређе како би на крају филма уживао оних минут и кусур у химни земље коју волиш свим срцем.

Ни то нема цијену, зато и јесте само за најбоље међу најбољима!

Заједно и кад је добро, али заједно и кад је тешко.

А, знало је да буде.

Не постоји репрезентативна селекција која је више радости донијела овом народу од ватерполиста.

Фудбал, кошарка, рукомет?

Ни близу.

Никада!

Новака нећу да рачуна.

Он је свемир за себе, а то ће и ватерполисти да кажу.

Екипа.

Тако сам их увијек доживљавао.

Екипа – баш у правом смислу те ријечи.

Заједно и кад је добро, али заједно и кад је тешко.

А, знало је да буде.

Ових дана можда и теже него икад јер најтеже је када те изда неко твој.

Али, ти, изгледа, никада ниси био наш.

Болно је што су они који су толико радости донијели морали да донесу такву одлуку - да напусте Србију док теби не виде леђа.

Само они, њих једанаест, знају колико им је тешко.

Али, као и онда када су славили и када су тукли све редом – нису сами. Има нас још „једанаест“ колико хоћеш.

Они су то заслужили.

Побједама, поразима, медаљама, борбом, инатом и заједништвом.

Таквима се не суди, такве не кудиш.

Јер они су Србија!