Џони је увијек готивио Џезере из Солт Лејк Ситија. Као старог рокенролера привукло га је и ово џез у имену клуба, али посебно их је симпатисао због тандема Џон Стоктон – Карл Мелоун. Питомац универзитета Гонзага подсјећао га је на јаранa му Стоју који је својевремено у зеничком Челику имао свог Карл Мелоуна по имену Зоран Савић. Паклен је Стоја био играч и под старе дане. Кад се сјетим дође код нас на школско па као од шале веже 20 тројки „без костију“, а све то након што је три сата дриловао Јокића, Сањина и остале омладинце из Борца који су тих љетних дана, под оним звизганом, стицали кошаркашка знања.
У тренуцима доколице док сам испијао своју кафу „у малу шољу до врха“ заста ми поглед на опису фотографије колеге Бојана Божића настале у манастиру Тврдош. Надалеко је ова православна светиња чувена и по својој винарији.
Нема у том Давиду Вуковићу ничега „катаијевског“ уз дужно поштовање мајстору фудбала из Србобрана. Давид је наше, Борчево, дијете са бањалучким фудбалским шлифом у ногама. У Давиду има Ђорђа Инђића и Драгана Бенића, у Давиду има Дарка Љубојевића и Владана Грујића, у Давиду има браће Врањеш, Грахе, Субе и Оље Јандрића.
Ехо стадионског разгласа лијено се разлијевао по околним вишеспратницама. Топла, јулска, ноћ истјерала је публику на прозоре. Кроз сумрак сам јасно могао да видим жар цигарете. Био је то дубок „цуг“.
Кроз прозор гледам ка Храму Христа Спаситеља. Сунце је, коначно, почело да се помаља кроз облаке. Купола се пресијава, а ја сам одлутао мислима ка Господској улици. Рани су јутарњи часови, а у „Снеку“ увелико служе ону прву кафу.
Упознао сам га са с првим даном када је стигао у Платонову 6. Било је тад седамнаест година кратко ошишаном, голобрадом дјечаку са очима пуним смијеха и несташлука.
Петог дана јануара фудбалери Ђенове гостовали су у Лечеу, а пут „јужне Фиренце“ кренуло је и неколико стотина тифоза из Лигурије. Деведесет минута игре завршено је резултатом 0:0. Домаћи су имали посјед, шутирали су више ка голу ривала, али све у свему, била је то типична утакмица италијанског „калча“ када се недјељом, од 15.00 часова, сретну двије екипе ближе доњем него горњем дијелу табеле.
Како то бива фудбал заволиш чим проходаш. Нисам, одмах да ти кажем, био нешто натпросјечно талентован, али сам, хвалите ме уста моја, знао лопте и поваздан сам је играо иза зграде у Новој Вароши.
Томе ће ускоро и двадесет година. Био је двадесет и шести дан јануара када се нас десетак, у три аута, запутило у Перван, надомак Бањалуке, на викендицу код кумашина. Било је ту и неког повода за славље, а договор је пао у десет минута. Уз пиће и мезе дочекасмо скоро и зору.