„Мир који се тешко може описати. Кораци ка монаху који тихо, с благим осмијехом на лицу, открива тајну вина. Каже, у Тврдошу се вино не прави само од грожђа, већ и од стрпљења, молитве и свјетлости што кроз прозор ћелије улази.“ ријечима је Бојан својој фотографији уденуо живот, па је оно што је настало кроз објектив телефонске камере почело да прича попут жива човјека.

Вино које се прави од стрпљења, молитве и свјетлости која кроз прозор ћелије улази-посебног је укуса који не спада под ону латинску „de gustibus non disputandum est“.

Тек три реченице биле су довољне да се оживи прича стара вијековима, да се спозна традиција и богатство које се чува унутар манастирских зидина, да под венама осјетиш посвећеност и преданост вишем циљу.

У чаши „жилавке“ и „вранца“ из Тврдоша помијешани су стрпљење и молитва. Састојци су то који не могу да се купе новцем, не могу ни Мастеркардом.

Стрпљење и молитва. Када их промијешаш и носиш у себи...немогуће не постоји.

Стрпљење и молитва. У томе се крије и радост свих оних који су пратили фудбалере Борце на европском путу.

Деценијама сниван сан постао је јава.

„Даће Бог, да и ми једног дана...“ нема тог који живи за Борац, а моје је генерација који није бар једном узвикнуо нешто слично гледајући ове или оне на неком европском гостовању како се радују побједама свог клуба.

Говорили су то и за оних времена док је још чика Илија мијењао резултат на семафору, а разноразни су, неки данас и не постоје, носили бодове са нашег Градског.

„Јава, добио сам визу...“ пјевало се још прије двадесет година када се морало у ред за штамбиљ у пасошу за било гдје на „западу“, а 300 људи на Градском вјеровало је да ће, кад тад, доћи тај дан.

Вјеру им ни за педаљ није пољуљао нити један лош резултат, нити једна неправда, нити један нож забијен с леђа, а било их је...да не набрајам.

Памтимо добро.

За ових осам мјесеци стигло је све на наплату, а оно „даће Бог да и ми једног дана“ коначно се обистинило-стрпљење и молитва.

Беч је, ове сезоне, био посљедња европска станица.

Анегдота и прича, свих оних који су били уз „црвено плаве“, има за три тома књижевних дијела па „кафанских“ кад се друштво скупи неће мањкати ни за три живота.

Задужили су нас ови у „црвено плавом“, а тај дуг им се лако да вратити.

Оних 300 што је било на Градском када је чика Илија мијењао резултат на семафору и даље је ту. Стасало је уз њих и других 300 који су ту и на „минус четири“ и на „плус 35“, и кад је киша, и када је термин у сред дана радне седмице.

Ред је да и ових осталих„триста“, што у свему траже изговор, повуку за собом бар још „триста“ истих , па да на Градском стадиону трибине буду пуне.

Лијепо је било на европском путу, а оно најважније тек предстоји.

Момци који носе „црвено плави“ дрес то су заслужили, а Бањалука је на потезу.

„Даће Бог да и код нас овако једног дана...“ многи су око мене изустили у Бечу док је пун стадион навијао свих 120 минута.

Прећутио сам, али сам у себи тихо поновио исто.

 „Нека Градски буде пун!“

Стрпљење и молитва.