У њему има и Бориса Распудића, Синише Мркобраде, Нене Гавриловића, Кимета, Вулета, Теше, Абута и свих других, нека ми опросте што их не спомену’, који су писали фудбалску историју овог града.

„Гдје ја стадох – ти ћеш поћи.

Што не могох – ти ћеш моћи.

Куд ја нисам – ти ћеш доћи.

Што ја почех – ти продужи.“

Неки дан је Васја спремао лектиру за школу, а међу пјесмицама из чика Јовине збирке – и ова.

Читам је изнова и нешто гласно размишљам да су је ови мајстори фудбалске игре које сам побројао оставили у аманет дјечаку широког осмијеха из Буџака.

ВЈЕРА

Вратићу се уназад.

Давид и Васја имали су обавеза тог првог, јулског, дана прошле године. Већ у 10.00 је упекла „звијезда“, а Дејан је био јасан. Да што прије одрадимо све што смо замислили како се не би онесвијестили од врућине.

Овој двојици ништа није било тешко. Ни да понављамо снимање, ни да се возикамо са једне на другу локацију. Завалили су се на задња сједишта и причали о школи, љетовању, фудбалу и један другог убјеђивали да је Меси бољи од Роналда и обрнуто.

У завршном кадру шутирали су пеналтик на Градском стадиону, а финални видео пратила је Давидова нарација:

„...сањао сам твоје побједе, гол у деведесетом. Сањао сам титулу и Европу у црвено плавим бојама. Корак по корак, дан по дан. Сањам и даље. Сањам да пишемо историју. Ти и ја, заједно, раме уз раме. Борче мој, Бањалуко моја, вријеме је.“ лопта се закопрцала у мрежи у тренутку када је Давид изговорио посљедњу ријеч.

Идемо још мало уназад.

Још увијек су трајале припреме за нову сезону, а у оној завршеној прије двадесетак дана, буквално је „експлодирао“. Тресао је мреже као од шале, а оне његове „бомбе“ ван шеснаест голмани су могли само погледом да испрате. Неки су покушали да их одбране, па су само уљепшали фотографију.

Причало се на сваком кораку о његовом таленту који је већ прерастао у квалитет.

Шушкало се да би могао и „вани“.

Није нам то била тема разговара док се шеткали атлетском стазом. Ћакулали смо о неким мјестима дуж Јадранске обале, занимало га је како је Васја пецао рибу и каква је атмосфера била на Европском првенству.

„Знаш, мени је највећа жеља да са Борцем играм групну фазу. Не могу да ти опишем тај осјећај. Читав живот то сањам..“ застао је, па наставио „А, све ово што се прича-има времена. Само да ми дођемо до групе, да гори све.“ Насмијао се, дјечачки искрено, када смо дотакли обавеза које су га чекале на терену.

Било је нечега умирујућег у његовом гласу.

Нечега што ти даје вјеру да снови могу постати јава.

„Богу хвала...“ навикао сам већ да му свака изјава за новинаре почиње на исти начин.

Вјера.

Без тога смо нико и ништа.

Вратићу се још мало уназад.

Не могу да се сјетим с ким се играла првенствена утакмица тог дана, али се сјећам да сам на Градском стадиону срео Родољуба Петковића, „мистера“ овдашњег фудбала и господина без премаца.

„Вуковић је феноменалан. Феноменалан!“ реферисао ми је утакмицу прволигашког каравану на којој је опет бриљирао у дресу Лакташа.

„Невјероватна је лакоћа са којом игра. Голим оком се види таленат и квалитет. Феноменалан је.“ понављао ми је господин Петковић.

Такви не гријеше.

Давид је, тог љета, одлучио да проведе још једну сезону на позајмици у Лакташима, иако је током припрема на Златибору показао да је стасао за премијерлигашки фудбал. Јесен је пролетјела, а одлука да се још мало „челичи“ у Првој лиги показала се исправном.

Наук је то и за остале младе играче.

Зимски дрил у Анталији је показао да је куцнуо час да свима покаже шта зна.

„Андрејка, биће то све добро.“, рекао ми је током утакмице са Динамом из Махачкале док смо чекали да им лопта, коначно, уђе у гол.

Кроз који дан је услиједио повратак у Бањалуку, а онда је кренуло.

„Биће то све добро.“ одзвањале су ми његове ријечи док је трчао према камери са папиром у руци на којем је црвеним маркером био исписан хуманитарни број за Сегија. Пар секунди раније је поцијепао мрежу на „Врапчићима“.

„Биће то све добро.“ одзвањало ми је у глави и када је забио Зрињском за прву побједу у Мостару икада.

„Биће то све добро.“ , одзвањало ми је у глави и када је стигла вијест да мора под нож с почетком ове сезоне.

Једном ћу, има времена, да се присјетим и нашег разговора у Солуну уочи утакмице са ПАОК-ом. Тада сам изнова спознао да она „у животу је важно бити борац“ није флоскула-она живи у Платоновој 6.

„Ајде, мајсторе, још мало, па да газиш још јаче.“ приближавали смо се Коњицу када је Оливер приводио крају разговор, а који дан касније Давид се појавио на терену, по први пут након повреде. Ни часа не часећи ухватио се лопте.

„Богу хвала, биће све добро.“ опет тај мир у гласу и осмијех који је обећавао да оно најбоље тек долази.

Корак по корак, дан по дан.

ЈАВА

Шестог дана марта, тамо негдје око 22.50, Градски је прокључао.

Давид се, тако себи својственим дриблингом, провукао кроз двојицу, а онда је лопта погодила у руку Мамаду Сангареа. Жером Брисар није имао дилему.

Пеналтико!

Зацрнила се та бијела тачка ове сезоне.

Да се не враћамо на то.

Кроз девет и кусур хиљада душа на Градском стадиону прострујала је иста мисао:

„Ко ће да шутира?“

Кроз девет и кусур хиљада душа, минус оне које су бодриле Рапид, на Градском стадиону прострујала је, убијеђен сам, иста жеља:

„Давиде, ова је твоја.“

Дежа ви или премнезија по својој дефиницији је снажан утисак да је особа већ видјела нешто што иначе види први пут.

Онај први дан јула, онако како је режиран, одигравао се шестог марта.

Исти гол, онај испред сјеверне трибине, пенал, дупке пун Градски стадион и Давид у главној улози.

„„...сањао сам твоје побједе, гол у деведесетом...сањам да пишемо историју..“ лопта се, као и тад, закопрцала у мрежи.

Давид Вуковић постао је највољенији бањалучки син.

Дијете о којем се прича на сваком кораку.

Борчево дијете са бањалучким шлифом.

Има она фотка његова када, као малац, вири иза Борчевог шала на западној трибини Градског стадиона. Снови скривени стидљивим осмијехом постали су јава.

Али, ту није крај.

Најбоље, Богу хвала, тек долази.

Дјечаче наш добри, само гази!