Пребирам по џеповима и тражим упаљач да запалим цигарету, а однекуд ме прекори добро познат глас.

„Не ваља ти што пушиш.“ добаци ми Нено Гавриловић док са Иком Миљушем корача према паркићу. Још ми и прстом, онако очински, запријетише да бацим ту проклетију из руку, а ја се постиди као дијете које ухвате док краде трешње у туђем дворишту.

Узвратио сам смијешком и пожелио им добар дан, а они лаконски климнуше главом.

„Добри су момци били. Борбени и храбри. “ чујем глас који допире из њиховог разговора док одмичу од мене кораком лишеним журбе.

Нисам их послушао. Чим сам их видио леђа, повукао сам један дугачак дим.

„Момак, ради ли башта у „Босни“?“ , ето ти Томе Кнеза који је поранио да прелиста дневну штампу.

„Ради, ради. Како сте ви?“, кријем, невјешто, ону цигару иза десне ноге.

На њему капут и шешир по посљедњој моди, а под мишком „Борба“.

„Одлично сам. Гледао сам синоћ ове наше момке. Одушевили су ме. Онако се игра за наш Борац и за нашу Бањалуку. Свака им част, само нека наставе.“ рече ми Томо, па продужи својим путем.

Бањалука је дивна изјутра. Дивна је, да се не лажемо, и с повечерјем, и у подне, а богами и касних ноћних сати. Изјутра има неки свој ритам и неке своје јунаке који су одавно постали јунаци овог града.

Завршио сам цигарету и таман што сам кренуо да устанем и пођем послом којим сам наумио ето ти Веселина Маслеше, Тисе Милосављевића и Пере Перовића. Руке им иза леђа, али се види да је у току нека расправа.

„Сједи да те питамо нешто. Да нам ти пресудиш, пошто нас тројица никако не можемо да се усагласимо.“ казаше ми, а ја им узвратих да нисам кадра таквим мудрацима да будем судија и да могу само воду да им донесем када се уморе од вјежбања у „Соколани“.

„Нека, нека. Него, слушај нас. Ево нас тројица још од „Шукрије“ причамо како ови наши момци могу да се носе са свима, али не да Тиса да му се каже да је претјерано причати о финалу и да треба ићи корак по корак.“ каже чика Перо, али не да му Тиса да заврши, па упада у ријеч

„Ја само кажем да момци играју тако добро, да ни финала није недостижно. Увјерен сам да могу и то остваре ако наставе овако.“ прича госпон Тиса.

Нисам ја кадра да им противријечим, а сва тројица стала, гледају и чекају мој суд.

„Ма, ја ћу се сложити да могу до финала. Играју баш добро, а боре се и не дају никоме на себе.“ испалим ја, а тиме им даде само још више материјала за расправу.

„Ама, вас двојица морате да будете реални. Са тим причама само стварате притисак, а ваља нам свим живјети у тренутку. Ово што се дешава су најљепши снови.“ каже Маслеша, а ја се сложих са њим, али нисам смио наглас да кажем да ме не би чика Тиса опоменуо да сам му напустио страну.

Испратио сам и ово друштво. Гледам за њима, а све ми нека задовољштина игра по лицу зато што су моји. Дали су срце и душу овом граду, а сада су поносни на оне који су им ускочили у ципеле и који сада бране част Борца и Бањалуке.

Заигра ми и осмијех на лицу кад се вратих из своје „шетње“ Господском улицом.

Лијеп је осјећај проживљавати историју.

Нека траје.

Нека се памти.

Нека штака лети!