Пјевао је пјесму која је допирала испод њега.

„Нема Албаније без Косова, сами ћемо скројити карту своје отаџбине...“, громко су звонили стихови у част Индрита Царе познатијег под ратним именом Уштар Каваја који је касних деведесетих потегао из Лондона да се бори на страни такозване ОВК. Погинуо је крајем марта 1999. године у селу Пецан код Суве Реке.

Делагат са значком УЕФА-е шеткао се лаганим кораком не марећи, а, вјероваћу наивно и даље, ни не знајући о чему се пјева на стадиону на којем је требало да почне утакмица квалификација за Лигу шампиона.  Не бих ни сам знао, али „Шазам“ је разоткрио једну по једну пјесму која се нашла на плејлисти нашег домаћина.

Забавио сам се тиме да сваку, злу не требало, упишем у тефтер. А, и да их имам . Да се једног дана, а ево ми и прилике, присјетим те јулске ноћи у Елбасану.

Корачао сам атлетском стазом, а поглед ми је био прикован за дисплеј телефона. Гледао сам фотографију Илира Шаћирија. Наликовао ми је на Ђорђа Марјановића и плејаду тих пјевача из неких, рећи ће ови старији што су, с прољећем, ишли по фармерке у Трст , а љетом дангубили у Заострогу, љепших времена.

Илир је родом из околине Дренице, а бивши је припадник такозване ОВК. Магистар је књижевности, а мени је било тек годину дана на овом свијету када је он издао свој први албум „Djem petrita ka rritë Drenica“. Дало се већ те 1986. године наслутити да ће Илир свој богомдани таленат за писање преточити у оно што ћу назвати патриотизам његове стране медаље.

Скоцкан као шлагер пјевач, са Френк Синатра микрофоном у руци, Илир је, уз тактове тамошњег фолклора кроз пјесму причао причу о Мујдину Алију ратном му саборцу по којем ће, након што је погинуо на Кошарама, бити названа и једна од бригада такозване ОВК. Иста она бригада која је одговорна за масакр код Вејца када је погинуло осам припадника специјалних јединица македонске полиције. Неки од њих су живи спаљени.

Стадионом на којем је требало да почне утакмица квалификација за Лигу шампиона са разгласа се орила пјесма, украшена стиховима које може само магистар књижевности пером да напише, њему у част.

Била је то пригодна добродошлица за госте из Бањалуке који су дошли да играју фудбал.

Ко’веле, добри домаћини, нека иде. Нас соколи, а они вјероватно не разумију. А, не разумије, гарант, ни овај добри човјек из УЕФА-а који би требало да води рачуна о томе да се на „европским“ утакмицама не чују неке политичке поруке.

Седам дана раније у Бањалуци су, гле чуда, савршено су добро разумјели оно што читав свијет и треба да зна. Није им било тешко да одрапе казну.

“Планинске птице и славуји кажу, устани Адеме, устани из гроба…”, зачуло се са разгласа. Овај пут за Адема Јашарија спјевани стихови, али тад су већ играчи кренули пут свлачионица. За који минут дочекаће их вишеминутно скандирање „ОВК, ОВК, па онда и „Убиј Србина“, али и јасна парола „Једини мир који ви заслужујете је онај који вам доносе Ф-15 и Ф-16“-написана на енглеском. Ваљда, да је и овај добри човјек у тегет поло мајици са ознаком УЕФА-е може прочитати и разумјети.

„Тјерај даље.“ рече Фабио Мареска, а два сата касније Давид Чавић ће забити са пенала, прекрстити се, а „црвено плави“ ће кренути да пишу историју.

На оно што их је дочекало у Елбасану, тог дана, нико ни „а“ није рекао.

Био је то мотив више док се играо фудбал.

АРОГАНЦИЈА ЈЕДЕ СВОЈУ ДЈЕЦУ

Седам мјесеци касније европски пут довео је Давида Чавића и саиграче му, али и више од хиљаду навијача ФК Борац на стадион „Стожице“.

Европски стадион, европска земља, европски манири.

Бар би тако требало да буде.

„Реци тој будали да не хода тако по терену. Еј, реци, тој будалетини.“ нервоза мијешана срџбом одзвањала је са друге стране „жице“. Нећу га именовати, сам нека се изнова препозна и изнова стид да га буде.

То је био увод за оно што ће се збивати наредна два дана. За разлику од домаћина у Елбасану који се нису скривали иза „европских манира“ него су нам, како и треба, јасно и недвосмислено поручили гдје смо дошли и шта нас чека, овдје је прича текла другачије.

Иза сваког лажног осмијеха криле су се увреде пажљиво изречене да их не чују они који би требало да их чују и уведу у свој тефтер. А, право да ти кажем, вјероватно су их и они чули, али би им у том тренутку зазвонио телефон као Неши Илићу.

„Пута мадре“. добацивали су са „европске“ клупе бањалучком стручном штабу док су се Борчеви навијачи изували испред улаза на јужну трибину.

Да, морали су да се изувају.

Претходно их је тамошња полиција почастила са неколико кругова око Љубљане како не би пристигли на „ледину“ коју је била предвиђена за навијачку зону.

Тамо пред крај, након што су добили час навијања, њих пар је покушало да се домогне Борчеве трибине. Полетјела је једна бакља, а како бива, акција је изазвала реакцију.

Данима су солили памет како ће, понукани оним срамним писанијем Михе Зупана, да нам покажу шта је „европска култура“ и како се организује један спортски догађај.

Ароганција једе своју дјецу, а некултура ваш је понос. Љети, у два ујутру, од Бањалуке до Скопља, лако је видљива.

Него, тврд је ово орах, воћка је чудновата, па се те и ви зубе олупали о њега након скоро два сата игре на терену.

„Крај, крај“, почастио их је Барти Мајерс за крај и за све оне подмукле ударце за та два дана.

Како бива, а рекох већ, ароганција једе своју дјецу, „покислог“ Миху Зупана сретох у пролазу на стадиону „Стожице“. Зицер се сам нацртао да му се у лице саспе све зарад срамних увреда које је написао на рачун Бањалуке и гостопримства које га је тамо дочекало.

За вас смо господа, лажна господо!

Ипак, како то бива, од како је свијета и вијека - кадија те тужи, кадија ти суди - цех „европске културе, манира и организације“ платише гости. Ваљда, како су тамо навикли да свако своје пиће плаћа, тако и нама потурише под нос њихов рачун јер смо, ко веле, за истим столом били.

НИЈЕ НАШЕ ДА СЕ КУКА

Требао је тај 13.март да буде празник фудбала за све присталице бањалучког Борца. Бечки окршај са Рапидом вриједан пласмана у друштво најбољих осам клубова Конференцијске лиге и још једна утакмица за памћење. Планови су се увелико ковали са обје стране Врбаса, по свим бањалучким насељима и шире. Телефонска жица се усијала, тражио се смјештај и најбољи начин за трансфер до аустријске престонице.

А, онда је, све стало овог уторка.

Дисциплинска комисија УЕФА одлучила је да забрани гостовање бањалучким навијачима због дешавања на стадиону „Стожице“. Истим оним „Стожицама“ на којима је су домаћи први кренули у напад на присталице ФК Борац. немоћи. Некултура и неваспитање, то је њихова срамота.

У Ниону нису марили за „нулу“ којом би свако, ко је тамо био присутан, оцијенио организацију двобоја на „Стожицама“.

У Ниону нису марили ни за навијаче Ференцвароша који су се у Бањалуци из петних жила трудили да направе хаос.

Нису марили у Ниону ни за присталице НК Олимпија који су на Градском стадиону у Бањалуци први кренули да праве инциденте.

Нису марили у Ниону ни за пјесме у част такозване „ОВК“ које су дочекале Борчеве фудбалере у Елбасану.

Нису марили још за штошта тога што су Борчеви фудбалери стоички поднијели на свом европском путу. „Црвено плави“ причали су на терену, а нису кукали господи у одијелима са значкама УЕФА-е.

Могли су, али нису.

Није то у овдашњем ДНК и овдашњем менталитету.

Зато се и клуб зове Борац.

У Ниону, чини се, једва су дочекали да се деси нешто на „Стожицама“, па да, брже боље, спреме и оптужницу и пресуду, те да је спакују у коверту са одавно написаном адресом - Владике Платона 6 , 78 000 Бањалука

На исту ону адресу на којој су сви гости дочекани са широким осмијехом и сусретљивошћу коју и данас препричавају.

Фудбалери Борца тако ће бити ускраћени за навијачку подршку у Бечу, у најзначајнијој, бар за сада, утакмици у клупској историји.

У Бањалуци су сви кивни.

С разлогом.

Одавно се, скоро читав вијек, чекало овако нешто и није лако превалити преко уста- забрањен је одлазак у Беч.

Шта је ту је и из ове коже се не може.

Али, једно се може - да Градски стадион, тог 6. марта буде дупке пун, и да се свима који су, на било који начин допринијели овој срамној одлуци пошаље јасна порука:

Бањалука живи за Борац, а тек се почело и нема се намјера стати.