Жеља

Остао је још који минут тог седамнаестог дана септембра 2017.године.

Ближила се поноћ, а у мени је било "триста степени".

Срџба и бијес мијешали су се са оних пет – шест пива попијених током утакмице.

"...пас матер". Псовао сам их изнова иако ми је некако било драго што су нас баш њих двојица добила. Ако је већ неко морао-нека су они. Наши су одувијек.

Премотавао сам филм онако вруће главе, а онда се Богдан указао.

"Криво ми је што сам на крају изгубио снагу. Тешко је, али....издржаћемо". Суздржавао је сузе пред камерама, телефонима и диктафонима.

Није ми сан хтио на очи, а и штета је било да се не искористе оне „ладне“ већ спремне за славља на балкону. Опет ће мајка Весна да ме куди што спомињем пиво, али боље и то него да ме опет „Кројф“ опомиње да ништа не пишем, а навикао се и он.

"Тешко је, али...издржаћемо". Понављао сам као мантру након што сам, брат брату, пустио ту његову изјаву једно педесети пут.

„...мајку мајчину сљедећи пут.“ она срџба и бијес нестали су као руком однесени. Прорадио је понос, инат и све оно што нас краси и због чега смо то што јесмо-најпрви народ на свит.

Прорадила је жеља!

Касније ћу у Бару, хвалите ме уста моја, на кампу Николе Вучевића, док смо чекали да снимимо кратку изјаву, да му испричам како сам то његово "тешко је, али...издржаћемо" често сам себи понављао када бих се нашао у каквом јендеку режираном тешким даном каквих сви имамо.

"Па, издржаћемо. Морамо", рече тад кроз смијех.

НЕКА БУДЕ БОРБА НЕПРЕСТАНА

Двадесет година раније лио сам сузе радоснице. Чини ми се, бар ме толико сјећање служи, да сам се тада први пут расплакао од среће због утакмице.

Сале је спаковао ону „тројку“ у Бадалони.

Ево, и дан данас се најежим кад се сјетим. Било ми је тад тек метар и по у висину. Сједили смо, сви породично, испред нашег малог „Горење“ телевизора предратне производње у Франца Прешерна 13 и већ смо се помирили да је готово и да губимо.

А, онда...

Сале, хвала ти!

Рекао сам вам све шта мислим онда кад смо се срели у Истанбулу.

Нећу намјерно да споменем ону чудесну ноћ у Атини двије године раније. Њу чувам као увод за причу коју ћу да пишем 15. септембра. Надам се са дозом мамурлука у глави. Мајко, праштај, али чекамо злато дуго.

Нећу да пишем о тој ноћи, али хоћу о дочеку након Индијанаполиса.

"Ајмо браћо узети Амере" кад се само присјетим овог спота који су Џила и његови снимали код Даде „Ајакса“ и пуних башта у нововарошком троуглу "Мартел"-"Хит"-"Ајакс" у цик зоре и нестрпљивог ишчекивања да се укаже Момчило Бајагић у реклами за нешто, заборавио сам за шта, и да каже „Алал вера“, а онда да сви који су се затекли ту понове за њим исто то-чуло се до Росуља, али ови из Росуља неће никад признати да смо гласније навијали од њих.

Ем смо узели Амере, ем смо постали шампиони свијета.

Опет.

Ало.

Алал вера!

Ранијих година нисам могао на дочек, али овај пут...пјешке-пјешке! Ако је могао Бата Живојиновић да иде код „друга“ тако, можемо и ми вала.

Карикирам малкице, не замјерите.

У та доба, срећом, живјело се за спорт, па се очас посла организовао одлазак аутобусом на дочек у Београд, а Карић и ја нисмо пропустили прилику. Не могу сада да се сјетим, а касни је сат је док пишем и да му шаљем поруку у недоба, да ли је и Вука ишао са нама-нека прашта.

Ни прије, а ни касније, нисам видио више срећнијих људи на једном мјесту него што је то било тог дана испред београдске скупштине.

Проживјећу, Богу драгом хвала, касније у животу, многе лијепе тренутке који су ми заваздан остали зацртани и уписани негдје на души, а тај дан...постао сам га свјестан тек годинама касније када смо поново гледали снимке са и око "балкона".

Сјећам се да сам својом ВХС камерицом покушавао да ухватим тренутке среће на лицима присутних, али и да сам у једном тренутку одустао од тога из простог разлога-препустио сам се емоцијама које су куљале са свих страна.

Дејан Цукић је најављивао једног по једног.

Били су то хероји једног времена.

Хероји у правом смислу те ријечи.

И, тада сам, осјетио оно с почетка приче.

Понос, инат и све оно што нас краси и због чега смо то што јесмо-најпрви народ на свит.

Осјетио сам жељу.

Да некада, у нечему што будем радио, доживим неки свој „балкон“.

НЕКА БУДЕ ЗЛАТО

Сви се ми, да се не лажемо, највише палимо на фудбал, али су нам највише спортске среће донијели кошаркаши, ватерполисти и Новак Ђоковић.

Бар то ја тако гледам.

Тим редом.

Да се не љуте остали.

За који дан почиње то Европско првенство. Дуго, предуго, сањамо повратак на трон.

"Тешко је, али...издржаћемо", опет иде иста мантра.

Кажу нам, а вала и не морају, видимо и сами да смо фаворити број један и да само чудо може да се деси, па да се не узме злато.

Полако.

Дуг је то пут.

Али, нешто ме радује.

Више него ових ранијих година.

Жеља!

Колико си пута само заспао и дозволио да ти долута у сан. Да ти проструји кроз жиле, да је осјетиш под кожом. Да те учини живим.

Жеља те вуче напријед. Буди у теби оно најбоље и даје ти снагу да побиједиш најгоре у себи.

Промијени те.

Начас ти буде надохват руке, а онда ти се учини да је тако далеко-да је недостижна за сва времена.

Некад боли.

До кости.

Али, то је пут којим те води.

Да је лако-не би било занимљиво.

Одустаћеш? Онда не желиш довољно.

"Сви наши снови могу да се остваре, ако имамо храбрости да их желимо", говорио је Волт Дизни којег су, сјећаш се, својевремено отпустили са новинарског посла са образложењем да му недостаје маште.

Жеља да им снови о злату коначно постану јава, генерацији Богдана Богдановића и саиграча никада није била јача.

Да ли је су је постали достојни? Сазнаћемо убрзо.

Да ли је заслужују? Нико други не заслужује више од њих.

Да ли је вријеме? Вријеме је, али треба бити стрпљив.

Немој да летимо, да се бусамо и да постанемо арогантни.

Его уништи човјека и потисне све добро што уради.

Дуг је пут.

Али, жеља која тиња у очима ових момака чини се да је јача од свих оних препрека који нас чекају на путу до трона.

"Тешко је, али...издржаћемо!", сви као један, сви за једно.

Вријеме је!