Земља тренера, селектора и накнадне памети

Има томе и четврт вијека.

Приједор је био домаћин, слагаћу те сад, дал неког првенства Републике Српске или је била „обична“ ревија кик бокса. У рингу се нашао и један мој пријатељ, да га не именујем, који је тек почео да гради, касније, јако успјешну каријеру.

Наспрам њега нашао се фрајер из београдске Црвене звезде. Фрцало је на све стране, а у једном тренутку са партера се проломио глас.

„Предња, директ.“ стигао је први савјет овом нашем другару.

Није прошло ни десет секунди, из масе је поново зачуо исти глас.

„Чувај браду, дигни гард.“ није одустајао „тренер свих тренера“.

Ускоро се огласио и звук гонга. Другар је пажљиво слушао савјете из свог угла ријешен да у трећој рунди покуша да заврши посао и да дође до једне од својих највећих побједе у дотадашњем дијелу каријере.

Кренуо је као пит бул. Свезао је једну, па другу серију, али како то бива-кад правиш акцију, буди спреман и на реакцију. Трен два касније и сам се нашао под канонадом удараца научених на „врелом београдском асфалту“ након које су се ствари примириле. Вријеме је цурило, а и један и други били су видно уморни.

„Удри га. Сад је твој.“ једва је дочекао „тренер свих тренера“ да се огласи.

Услиједиће оно што ћу касније да памтим читав живот.

„Ма удри га ти, јеб’o ти више све своје. Ко да га не би ударио да може.“, нека остане тајна ко је аутор ове легендарне реплике која ће касније да ме често опомене да између оних који гледају и паметују и оних који се хватају у коштац са изазовом не може да стоји знак једнакости.

Вратићу се касније на ово у Приједору, а сада ћу да вам понудим једну опкладу.

Спреман да на ставим у понуду флашу добре ракије и фртаљ мезе на своју тврдњу да од десет истинских љубитеља фудбала бар петорица никада није стало на „бијелу тачку“ да припуца пенталтик на „прави“ гол.

„Брате, видиш колики је гол. Има седам метара. Вјеруј ми, када ставиш лопту и погледаш ка голману све се смањи. Имаш осјећај да је метар с’ метар. Невјероватно нешто.“ , причаће ми касније не један, него бар десетак оних који свој хљеб зарађују од фудбала.

Све њих сам опсовао бар десет хиљада пута када би направили неки потез који мени, великом и самозваном познаваоцу фудбалске игре, не би био по вољи и потез који бих ја урадио бар десет пута боље. Док гледам са трибине или заваљен у фотељу испред телевизора.

Имао сам прилику да пар пута шутнем пенал , а чак сам у пар наврата заиграо правог фудбала. Зајебана работа. Ни близу није лако како то изгледа док се гледа са стране. Што опет не значи да ћу престати да кудим и псујем ове своје кад год погријеше. Да се не лажемо.

Ипак, ево, флаша добре ракије и фртаљ мезетлука ако ме неко разувјери да међу десет сталних критичара свега и свачега на фудбалском терену има бар шест оних који су припалили пеналтико и заиграли на „велке“.

Најлакше је срат’ без покрића, лишен искуства док гледаш са стране. Тада „памет“ нема граница!

Чуј мене глупост. Мислио сам на „памет“.

Од када је свијета и вијека народ смо тренера и селектора који би све боље, брже и паметније.

Успјех знамо да похвалимо, али неуспјех...е, то једва чекамо да се деси!

Александар Ракић изгубио је у суботу у Абу Дабију у окршају који је, према свим најавама очекивањима, требало да буде „мачји кашаљ“ за њега. Да не омаловажим сада оних, до суботе, петнаест везаних побједа, Азамата Мурзаканова.

„Ракета“ је промијенио тим. Закључао се у салу код Немања Милошевића и по сопственом признању одрадио најбољи тренажни камп у свом животу. Причао је и томе како су му се проширили видици и како је спознао ствари које је већ знао на потпуно другачији начин.

Не каже се џабе да исту књигу не доживљаваш на исти начин када је прочиташ са двадесет и четрдесет година.

Александар Ракић већ годинама уназад слови за једног од најбољих српских бораца. Стални је члан УФЦ ростера који је „свети грал“ за све борце на планети. Ко каже другачије-лаже.

Прошао је кроз сито и решето и никада није одустао.

Три пута је „кидао“ предње укрштене лигаменте, а повреде ја то која је, знам их бар „милион“, окончала каријере многих.

Александар Ракић никада није одустао и никада није устукнуо.

Абу Даби је требало да буде његов нови почетак, али се нешто питао и Азамат Мурзаканов. Ракић је завршио на поду у првој рунди!

„Прошло је његово. Канта“ писао је један, а други би узвратио „Никада није ни био за овај ниво. Обични фолер. Боље би му било да се бави манекенством“.

Ређали су се коментари један за другим, а сваки са истом поентом-човјека који је годинама члан елитног друштва најбољих бораца на планети називали су „врећом за набијање“.

На тапету се нашао и тренерски дио тима који предводи Немања Милошевић.

„Дошло му је главе силно паметовање“ сажетак је онога што се дало прочитати тамо гдје данас мишљење вриједи највише на свит-на друштвеним мрежама.

Увјерен да је свој коментар дао и онај „тренер свих тренера“ из Приједора. Увјерен сам да и он зна шта је и како је Ракић могао и требао да дође до побједе.

Сви то знају, само „Ракета“ није знао.

Најгласнији, по обичају, били су они који у „октагон“ нису крочили, а питање је да ли су се кад и обрели тик уз ринг. Смијем да се опкладим, поново у флашу добре ракије и фртаљ мезетлука, да су међу тим најгласнијима најгласнији они који „жицају“ карту за било који спортски догађај и којима не пада на памет да издвоје новац за улазницу.

Ти су увијек најпаметнији од нас свих паметних.

Када се „лудило“ слегло јавили су се и они који иза себе имају живот проведен у рингу. Ти су, гле чуда, редом, пружили подршку Александру Ракићу након једног од највећих пораза у каријери.

„Главу горе. Твоје тек долази!“ један по један, сви заједно, сви као један.

Једна побједа не дефинише успјех.

Један пораз не дефинише слабост.

За оне који не одустају. За оне који не знају шта значи ријеч предаја. За оне који су из блата стигли до злата. За оне који су стигли до врха. За оне којима је „успјех преко ноћи“ стигао након двадесет година мукотрпног рада. За оне који из дана у дан излазе из зоне комфоре. За оне који опстају на врху. За оне дослиједне у пораз и побједи. За оне спремне да сањају. За оне који у четири зида воде своје борбе. За оне који се боре и вјерују у себе. За оне који иду први.

Поштовање мора да постоји!

Јер.. најлакше је срат’ без покрића, лишен искуства док гледаш са стране!

П.С. Знаш како се завршило оно у Приједору? Онај мој је изгубио. Можда и не би да је послушао „тренера свих тренера“. Шта мислиш?