Мистер

Гледао нас је сумњичаво, а на прву нас је отпилио када сам му рекао да смо телевизијска екипа.

"Но, но...", одмахивао је прстом док је нервозно шеткао иза шанка.

Нисам се изненадио, али нисам хтио ни да одустанем.

Била је то навијачка јазбина Торинеза одмах преко пута старог, надалеко чувеног, "Филаделфија" стадиона.

Ултрас Граната.

Тврдо језгро старог кова.

"Најбоље да нећеш, јаране...", мислио сам се у себи иако су се шансе да ће стати пред камеру смањивале из секунде у секунду.

Ајде бар пиће да попијемо кад смо ту.

Друго нам не преостаје.

Тони је био у касним четрдесетим.

Мршуљав, лица којег живот није мазио, и претјерано обазрив са жељом коју није крио у очима-да што прије, онако како смо и банули, нестанемо из, нашим доласком, нарушене му свакодневнице.

Правио нам је кафу, а ја сам се загледао у велику фотографију "Гранде Торино" генерације која је, поносно, стајала изнад Тонија.

Нестварна екипа.

Једна од најбољих у историји италијанског фудбала.

"Гразие, миле...", захвалио сам му се и замолио га да узме и себи пиће.

Брже боље је узео новине у руку, могао сам се се кладити да су биле јучерашње, не желећи сувишне приче.

Кроз кафић је провејавао фудбалски дух Торина. Оне градске приче писане бордо мастилом.

На зидовима, урамљене фотографије, старих бараба са трибине, из времена када је италијански фудбал био више од игре.

Показујем му да бих шкљоцнуо пар фотографија, иако натпис "но фото" избија очи.

Невољно пристаје, па и сам узима телефон да окрене неког.

Размијенио је пар жустрих реченица, а онда ме опет упитао одакле сам.

"Српски дио Босне. Република Српска. Србија практично.", понављам му и опет вадим телефон да му се похвалим својим фоткама са новог им Олимпика, и са Сашом Лукићем.

Први пут му се на лицу појавило нешто налик осмијеху.

"Ту је и његов дрес. И, Вањин исто." показује руком да се лакше споразумијемо.

Не остајем дужан, па му руком показујем на паролу окачену на зидинама "Филаделфије".

"Јуве мерда, а?", насмијем се.

Уозбиљио се истог трена, али је прихватио опаску.

"Они су све што човјек не смије да буде. Они мисле да све могу да купе новцем. Лицемјери без стида, без скрупула. Они не знају шта је част и шта значи искрена љубав према овом граду. Торино никада неће бити Јувентус. Ово је наш град!", декламовао је страствено и без задршке. Ватра му је колала кроз жиле, а руке су му задрхтале док је палио цигарету.

"Торино...то је понос. То је начин живота. Ми смо људи које није лако сломити. Ми не одустајемо и боримо се до краја за свој идеал. Без обзира на цијену. ", причао је и даље.

Застао је тек један тренутак, а онда се поново латио за телефон.

"Он је исто такав. Он је наш. За сва времена", даје ми да погледам нешто на Самсунгу из доба Јуре.

На фотографији је био загрљен са Синишом Михајловићем.

Миха је стајао за шанком на истом мјесту на којем сам ја стајао у том тренутку.

"Миха...", изустио сам.

Ноге су ми клецнуле, а у ушима је бубњало од поноса.

"Мистер! Највећи од свих који су били у Торину. Господин на терену и ван њега. Фајтер са челичним мудима.", дочаравао им је рукама величину.

"Овдје је славио побједе, али и туговао због пораза. Емоција и искреност. Човјек какав се ријетко среће. Господин за примјер. Фрајер и лаф. Кад год је у Торину дође овдје.", сипао је Тони једну за другу на Михин рачун док је листао фотке, а на њима Сина у друштву Торинеза.

"Синиша Михајловић. Гранде Мистер!",

Затекао ме.

Нисам знао шта да кажем.

Занијемио сам.

Допустио сам тишини да каже више од било које ријечи.

"Гранде мистер!" поновио је са смијешком Тони, а онда је стао пред камеру да прича о свом Торину.

Каже, само због Мистера, зато што смо његови земљаци.

.

.

.

.

Синишу, нажалост, нисам стигао да упознам.

Да јесам, испричао бих му и ову причу.

Уз кафу или вино.

Мимо камера.

Можда бих, знам да би’, скупио храбрости и да му кажем да је био један од оних на које смо се лако угледали, али и да је тежак пут до онога да се постане као они-човјек, са дјелима, за примјер.

Мистер за сва времена.

Пунто ди риферименто!