Преклописмо тамо гдје се ко задесио. Неко на тросједу, неко у фотељи. Неки, право да ти кажем, нису ни спавали. Ухватила их прича, јутро свануло, а политика се бистрила све у шеснаест.

Дивна су зимска јутра у Первану када се сунце промоли изнад околних брда.

„Сад ће овај наш.“, рече неко док се мирис, тек скуване кафе, ширио дневним боравком.

Жо Вилфред Цонга је у то вријеме запао свима за око, па и онима који су тенис пратили колико и крикет. Налик Мухамеду Алију, робусан и пргав на терену, излазио је ван клишеа тениског свијета, па су га готивиле разне феле.

У Мелбурну је засијао у пуном сјају. На први гренд слем турнир сезоне стигао је као 38. тенисер планете, а онда је започео своју бајку. На путу до финала срушио је Ендија Марија, Ришара Гаскеа и Рафаела Надала. Дјеловао је незаустављиво.

Новак је већ био звијезда, а на плећа су му увелико натоварили терет са којим се многи никад не изборе-добар је, али нема гренд слем трофеј. У полуфиналу Вимблдона је потписао предају Рафалу Надалу,  а потом му је Роџер узео мјеру у финалу на њујоршком бетону. Све то било је довољан замајац „дежурним паметницима“ да потегну причу о мањку шампионског менталитета.

Новак и недостатак шампионског менталитета, како то данас бесмислено звучи.

У Мелбурну је стигао ријешен да једном, за свагда, а касније ће то да ради кад год стигне, запуши уста свима и да коначно прескочи степеницу која дијели звијезду у успону и рођеног побједника.

„Зајебан је овај Француз, пусти ти то.“ отело се овом једном што није ока склопио цијелу ноћ, али ја „преко ноћи“ постао Ник Болтијери. Брзо смо га ућуткали, а помогло је и оно што се дешавало на терену Род Лејвер арене на којој је, и тада, овај наш „прозивао“ публику.

Цонга је добио први сет, а онда је прорадила машина. Три сата и пет минута требало је Новаку да освоји први гренд слем трофеј у каријери. Био је 27. јануар 2008. године. Наздравили смо у част побједе „перванском љепотицом“, ракијом од чика Бранка која прича сто језика, и продужили у кафану. Био је то добар викенд.

Жо Вилфред Цонга добиће наредна четири меча са Ђоковићем, а посебно ће да памти, у тој серији, онај први наредни када су се срели у финалу Бангкока. Француз је тада освојио свој први АТП тофеј, али никада више неће заиграти у финалу гренд слем турнира. Пето мјесто остаће му најбољи ренкинг каријере коју је окончао у мају 2022. године.

НЕМА ПОВЛАЧЕЊА, НЕМА ПРЕДАЈЕ

Седамнаест година је прошло од тог финала у којем су Новак и Жо одмјерили снаге. Три би се дана могло писати шта се све издешавало за то вријеме. Стотину се неких чуда збило, само не и оно да сплитски Хајдук дочека титулу.

Она „банда“ што је зору дочекивала по Первану и кафанама-уозбиљила се. Сад ракију кад попије једном седмично онда три дана болује. Стигле године, а дјеца им, Богу хвала, порасла.

Седамнаест година касније, Новак Ђоковић и даље шпарта тереном са рекетом у руци.  Постао је најбољи тенисер свих времена и међу тројицом је, по мом суду, најбољих спортиста икада. Субјективан сам, али тако је како је.

„Добар је овај мали,“ чујем, док чекам на шанку „малу до врха“,  у кафићу подно Градског стадиона.

Има у тој реченици оног нашег, тако нам својственог, неповјерљивог да овај наш може опет да направи подвиг. Чим кола крену низбрдо, ето и нас са свим оним песимизмом којим нам је проткан ДНК. Неко ће рећи да тако тјерамо малер, јел'?

„Ма, готово је са њим. Мали је бољи, а видиш и да је опет повреда нека. То је то.“, већ се глас иза мојих леђа, помирио са поразом,  али брже боље додаје да му је Новак узео „пола живота,“ али да га и даље воли као сина рођеног.

Вјера је, ипак, непоколебљива.

„Мали“ јесте добар и једини је легитимни насљедник тениског трона. У то сумње нема. Али, има један проблем-краљ не жели да одступи!

ГОДИНЕ СУ САМО БРОЈ, КЛАСА ЈЕ ВЈЕЧНА

Како их и сам нижем једну за другом, тако сам све више увјерен да у оној „године су само број“ и те како има истине. Сијасет је примјера и у мом блиском окружењу које ми дају за право да тако нешто кажем. Могао бих да ти испричам сада и о резултатима тестирања физичке припремљености које је спроведено у једном овдашњем клубу и како је један од најстаријих имао скоро, па најбоље резултате.

Године су само број, вјеруј ми.

Новаков родни лист каже да ће 22. маја прославити 38. рођендан. Седамнаест дана раније Карлито ће на својој рођенданској торти угасити свјећице са бројем 22. Пуке бројке, које не значе ништа.

„Свака му част за све што је урадио данас. Њега ћете овдје гледати сигурно дуже него мене.“ шеретски је, Новак, похвалио млађег колегу након што је овај покуњен због пораза, ма како изгледало да није, отишао пут свлачионице.

Новак Ђоковић одбија да се преда.

Покушали су, за ових година, да га сломе и ван терена-није им пошло за руком.

Трн је у оку и спортском естаблишменту који се упорно труди да порекне непорециво-да је најбољи свих времена у спорту којим се бави и један од највећих икада.

Глад и „бијес“ оно су што Новака тјера да из године у годину иде напријед, а сваке године „латералне кретње“ су му све теже од оних које је имао Милош Теодосић.

Менталитет који је изградио феномен је који треба да се изучава и изнова преноси генерацијама које долазе. Пркос и понос, ријечи које тако олако схватамо, за њега су „пунто ди риферименто“ у пуном смислу. Од Новака треба да учимо јер један је од ријетких који у себи носи оно што би требало да је срж нашег постојања-борба да будемо бољи, да би нам било боље.

Сви имамо своје бубице, има их и овај што га „волимо као сина“. Ни у то сумње нема.

Ипак, лијепо је бити савременик човјека који, тек ћемо тога касније постати свјесни, промијенио правила игре у своју корист. У сваком смислу!

„Јесам рекао да ће побиједити. Знао сам од почетка.“ рече за крај онај глас иза мојих леђа.

И, тако већ двадесет година прича траје.