„Било је то једно лоше послијеподне у мом животу.“ мало кроз шалу, више кроз збиљу прокоментарисао је своју игру у једној пријатељској утакмици фудбалер којег нећу именовати.

У те ријечи стане и фудбалска представа које се згодила тог петог дана јануара у Лечеу.

На трибинама је то већ била друга прича, а није требало дуго чекати да навијачке профиле на друштвеним мрежама „запљусне“ талас фотографија из гостујућег сектора на стадиону „Виа дел Маре“.

Познајем неке који су спремни да сате проведу у музејима и галеријама дивећи се умјетнинама. Познају разлику у нијансама свих могућих боја и препознају сваки потез киста, мјешавину материјала и све оне ситнице недокучиве лаичком оку.

Лијепо их је и слушати како причају о својој пасији и како се, ненаметљиво, хвале причама о овој или оној епохи. Нисам од те феле, право да ти кажем, али понекад осјетим завист што не знам нешто више о свему томе. 

Има времена. 

Човјек се учи док је жив.

„Јебена умјетност.“ стигла ми је порука од другара који је, као што сам и сам, љубитељ неких других умјетничких дјела. Оних која настају на трибинама стадиона широм свијета.

Ђеновљани пристигли тог петог дана јануара у гостујући сектор стадиона „Виа дел Маре“ одлучили су да одрже час навијачке субкултуре и да нам измаме аплауз уз ријечи дивљења.

Мале заставе „начичкане“ по огради, сијасет барјака дуж трибине, шалови и колорит својствен „жабарима“. 

Слика за памћење коју, да се не љути, Леон Батиста Алберти тешко да би могао да замисли и у својим најлуђим сновима, а камоли да је преточи у платно и ослика на зиду.

Онолико колико су ми пиксели допуштали зумирао сам до максимума сваки детаљ са те фотографије изнова се дивећи ономе што видим.

„Јебена умјетност.“ поновићу написано од другара.

Навијачи Ђенова да би стигли до Лечеа треба да превале пут дуг више од 1000 километара, а ближи им је Градски стадион у Бањалуци него онај који још носи и име Етореа Гјардинијерија.

„Љубав гази километре“ стара је застава која се и данас види на огради сјеверне трибине стадиона у Платоновој 6.

СВЕ ШТО ТРЕБА ДА ЗНАМ НАУЧИО САМ ЈОШ НА СТАДИОНУ

Има томе и више од четврт вијека. 

Друштво старијих малољетника окупило се у гаражи да своје идеје преточи у дјело и да, ни дан данас не знам тачно колико, силне квадрате тамно плаве тканине прекроји у заставе које ће постати идентитет наше навијачке групе.

План је био да свако има своју заставу, такав је неки тренд био, а све по узору на „жабаре“ од димензије до дизајна. Метар на столу и сјеци. Два са два је ишло свакоме, а тета Неда, је била задужена да нам искроји све оно што смо замисли.

За шиваћом машином је, тих дана, провела сате и сате, а ми смо са нестрпљењем чекали да видимо како ће да испадне оно што смо били спремни да бранимо животом јер све може да се деси, али застава не смије да падне. 

Било их је дванаест укупно, ако се не варам. 

Кум ће свакако да ме исправи и да да тачну бројку кад ово прочита.

„Понос Нове Вароши“ натпис је био на енглеском језиком, скројен словима бијеле боје на три црвене пруге, које су дијагонално ишле преко тамно плаве тканине које смо имали у изобиљу.

Тако је изгледала моја застава, а понос који сам осјетио када сам је први пут узео у руке, а потом и окачио на ограду источне трибине, памтим и дан данас.

Нисмо могли да дочекамо фотографије са утакмице на којој су, једна до друге, стајале све наше заставе, а ми у групи, иза њих. 

Није то ишло „одмах и сад“ него си морао, буразеру, да сачекаш да Шпира развије филм, па да фотографије донесе на „школско“.

„Бомба је ово.“ углас смо се дивили како је то испало на крају и како смо режирали „малу Италију“ у сред Бањалуке.

На источној трибини Градског стадиона стекао сам пријатеље за читав живот, а умногоме је тај период, уз кућно васпитање, утицао на формирање мог карактера и стицање исправних, животних, вриједности којих се, човјек, труди држати за свог пута.

„Све што треба да знам научио сам још у вртићу“ наслов је оне култне Роберта Фулгама коју свако треба да прочита. 

Ипак, нека ми прашта тексашка старина, прецртаћу му вртић у наслову и дописати стадион.

Тако се бар мени збило.

Отуда, не чуди, што се и данас, скоро тридесет година касније, од како сам закорачио у тај чудесни, навијачки свијет, изнова дивим маштовитости која изумире, али је и даље присутна, у магичном свијету ултраса.

Не желим о оној другој страни свега тога.

То је већ нека друга тема.

Биће времена за то.

Ђенова у гостима, „мала Италија“ настала у гаражи у Крајишких бригада, другарства и кумства за читав живот-то је оно магично.  

Зато и траје.

Све друго је... друго.

МЕНТАЛИТЕТ

„Мој сан је да Градски стадион, на свакој утакмици, буде пун и да десет хиљада наших суграђана дође на утакмицу. Да уживамо и бодримо наш клуб. Он је наш, други немамо, и за нас је најбољи на свијету.“ рече прије годину дана Срђан Граховац, капитен фудбалера Борца.

Годину дана касније није дочекао да му се тај сан испуни, али јава су му постали неки други снови. 

Ни за овај први никада није касно, али на то не може да утиче.

То је до мене, и првог до мене, а онда првог до и тако даље.

Ђеновљани немају тај проблем.

Њима је у менталитету да без поговора, седам стотина их и кусур, потегне на пут дуг 1000 километара како би погледали свој клуб, а онда се врате кућама, па на посао ујутру.

„Јебена умјетност.“ зато им се и дивимо.

Знам да ће другар који ми је послао ову поруку у недјељу бити на истоку. Тамо је већ тридесет година. Знам да ће тамо бити још „триста“ осталих другара који су се нагледали свега и свачега за ове три деценије, али нису одустали и не траже алиби.

Зашто?

Зато што је наш, други немамо и за нас је најбољи на свијету.

И, зато што је то ствар кућног васпитања.

Аванти!