Слобода говора под опсадом

Зашто је Милорад Додик у праву и зашто га прогоне?

У данашњем свијету гдје се историја често преправља по мјери моћних, случај Милорада Додика, предсједника Републике Српске, представља јасан примјер како се истина гуши под плаштом политичке коректности.

Недавни чланак на порталу Фокус.ба, објављен 11. марта 2026. године, извјештава о формирању предмета против Додика у Тужилаштву Босне и Херцеговине због његових изјава током боравка у Сједињеним Америчким Државама. Додик је у интервјуу за конзервативни канал Lindell TV изнио тврдње о Бошњацима, да су сарадници Ирана, противници Израела и Јевреја, да су у Другом свјетском рату били на страни Хитлера, организовали концентрационе логоре за Србе, укључујући оне за дјецу гдје је страдало 45.000 малишана, те да данас одузимају српску имовину, прије свега ону СПЦ у подручјима гдје су већина.

Ове ријечи су изазвале буру, доводећи до кривичних пријава и предмета који је прослијеђен Окружном тужилаштву у Бањој Луци. Али, умјесто да се види као ширење мржње, ово треба посматрати као храбар глас истине против систематског антисрпског притиска.

Додик није измислио ове оптужбе, оне су дубоко укоријењене у историјским чињеницама које се данас намјерно заборављају или минимизирају. Током Другог свјетског рата, у Независној Држави Хрватској (НДХ), усташки режим Анте Павелића је спроводио геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, а у томе су активно учествовали и бројни припадници нацистичких формација муслиманске вјероисповијести, прије свега злогласне СС Ханџар дивизије.

Кључне фигуре попут Мехмеда Алајбеговића, који је био министар иностраних послова НДХ, Алије Шуљка, познатог усташког политичара и официра одговорног за злочине над Србима у Источној Херцеговини, Хусеина Алића, истакнутог усташе, и Мутевелића, усташког повјереника у Власеници који је надзирао прогоне, све ово показује дубоку умјешаност бошњачких елита у нацистичким злочиним. Још горе, Црна Легија, специјализована усташка милиција састављена углавном од Бошњака и Хрвата из источне Босне, била је директно одговорна за масакре над српским цивилима.

Ови људи нису били само пасивни саучесници, они су били кључни извршиоци Хитлеровог плана на Балкану.

А шта је са дјечијим концентрационим логорима?

Додикова тврдња о 45.000 страдале дјеце није претјеривање, то је болна истина НДХ. Логори попут оних у Сиску, Јастребарском и Старој Градишки били су мјеста ужаса гдје су српска дјеца одвајана од мајки, изложена глади, болестима и злостављањима. Ови логори су били дио систематског плана да се уништи српски народ, а у њиховој организацији и вођењу учествовали су и они који се данас представљају као жртве историје. Игнорисање ове чињенице није само ревизионизам, то је увреда према стотинама хиљада српских жртава.

Данас, када Додик говори о одузимању српске имовине, храмова СПЦ у већински бошњачкој ФБиХ, он само истиче континуитет те антисрпске политике. У Босни и Херцеговини, гдје се српски интереси систематски маргинализују, овакве изјаве нису мржња, већ одбрана. Али, умјесто да се суоче са истином, антисрпске снаге користе институције попут Тужилаштва БиХ да га ућуткају. Овај предмет, формиран на основу пријава и прослијеђен у Бању Луку, није ништа друго до политички мотивисан лов на вјештице. Тужилаштво БиХ, постало је алат у рукама антисрпских политика, оружје које се користи да се српски лидери криминализују због говора истине, док се прави злочини из прошлости и садашњости заташкавају.

У вријеме када се слобода говора брани само када одговара бошњачким наративима, Додик представља глас отпора. Он није екстремиста, он је патриота који одбија да Срби буду вјечите жртве. Ако га прогоне због овога, то само доказује да је у праву.

Вријеме је да Срби стану иза свог лидера и кажу:

Доста је манипулације историјом!

Истина мора побиједити.