Вашингтон, Москва и страх од Републике Српске

Једнак интензитет "скичања" истих профила на друштвеним мрежама поводом боравка делегације Републике Српске и у Вашингтону и у Москви говори у прилог томе да радимо исправну ствар.

У политици понекад није потребно много објашњавати. Довољно је погледати ко се први узнемирио, ко је први подигао тон и ко је, по ко зна који пут, осјетио потребу да Републици Српској објасни гдје смије да иде, са ким смије да разговара и како треба да се понаша.

И ту је ствар прилично јасна.

Онима који данас негодују не смета ни Вашингтон сам по себи, ни Москва сама по себи. Смета им чињеница да Република Српска не пристаје да буде затворена у мали политички простор у којем ће други у њено име тумачити њене интересе. Смета им Српска која покушава да говори сама, да објасни своју позицију и да тражи саговорнике тамо гдје сматра да их може наћи.

То је суштина ове хистерије.

Годинама нам се покушава наметнути правило да је Република Српска прихватљива само онда када је тиха, када се брани, када објашњава да није крива и када чека да неко други одлучи шта је за њу дозвољено. Сваки искорак ван тог оквира одмах се проглашава проблемом. Сваки сусрет постаје сумњив. Сваки разговор се представља као провокација. Сваки покушај да Српска изађе из политичке дефанзиве дочекује се истим увредама.

А у стварности, нема ту ничег спорног.

Република Српска има обавезу да разговара. Има обавезу да не буде нијема. Има обавезу да објашњава своју позицију, нарочито у времену када се о њој често говори без ње и против ње. Ко не говори о себи, мора се помирити с тим да ће други написати његову верзију истине. А ми смо ту лекцију прескупо платили да бисмо је поново учили.

Зато је важно бити присутан. У Вашингтону, у Москви, у Београду, у Тел Авиву, у Пекингу, у Паризу, гдје год постоји простор да се каже шта је Република Српска, шта брани и шта неће прихватити. Не због фотографије на друштвеним мрежама, како то неки доживљавају. Не због протокола. Не због дневне политичке побједе. Него зато што озбиљан политички субјект не дозвољава да га други представљају као проблем док он ћути у углу.

Изолација није само одсуство састанака. Изолација је када пристанете да се о вама говори без вас. Када се помирите с тим да ваш глас није важан. Када вам наметну осјећај да је сваки ваш покушај комуникације унапријед сумњив. Зато је најопаснија она изолација коју човјек на крају прихвати као нормално стање.

Република Српска то не смије прихватити.

Није наш посао да се допадамо онима који би најрадије да нас нема у политичком смислу. Наш посао је да чувамо позицију Републике Српске, њене институције, њено право да говори и њено право да не пристане на политичко понижавање. У том послу неће сви бити задовољни. Не треба ни да буду. Када би били задовољни они који упорно раде на слабљењу Српске, онда би то био сигуран знак да нешто радимо погрешно.

Зато ме ова нервоза не брине. Напротив, она показује да је Република Српска видљива. Да није прихватила улогу ентитетске администрације која треба да чека инструкције. Да још има политичку вољу да се појави, да каже своје и да тражи простор за себе.

Наравно, тај простор нико не поклања.

Он се осваја упорношћу, контактима, разговорима, стрпљењем и способношћу да се не повучете чим неко подигне глас. Српска је превише пута била изложена притисцима да би данас вјеровала у добронамјерност оних који јој савјетују да се сама повуче са међународне сцене. Сваки такав савјет треба читати врло пажљиво. Обично се иза њега не крије брига за Републику Српску, него нада да ће она временом изгубити право да говори у своје име.

А то се неће десити.

Република Српска не тражи дозволу да постоји. Не тражи дозволу да разговара. Не тражи дозволу да брани своје надлежности, своје институције и своју уставну позицију. Она може и треба да буде отворена за дијалог, али дијалог није исто што и пристанак на понижење. Може да разговара са свима, али не мора да прихвати да јој било ко одређује границе политичког кретања.

У томе је ствар.

Боравак у Вашингтону и боравак у Москви нису доказ нечије непослушности, него доказ да Република Српска разумије једноставну чињеницу: у данашњем свијету нико озбиљан не смије сам себе затворити. Поготово не онај ко је годинама изложен покушајима да буде затворен споља.

Зато, када исте групе реагују истим бијесом на сваки искорак Републике Српске, не треба много анализирати њихов наратив. То је у суштини њихово признање да им није проблем правац путовања, него сама чињеница да Српска има правац.

А наш правац је јасан.

Нећете изоловати Републику Српску.

Више никада.