Prebiram po džepovima i tražim upaljač da zapalim cigaretu, a odnekud me prekori dobro poznat glas.

„Ne valja ti što pušiš.“ dobaci mi Neno Gavrilović dok sa Ikom Miljušem korača prema parkiću. Još mi i prstom, onako očinski, zaprijetiše da bacim tu prokletiju iz ruku, a ja se postidi kao dijete koje uhvate dok krade trešnje u tuđem dvorištu.

Uzvratio sam smiješkom i poželio im dobar dan, a oni lakonski klimnuše glavom.

„Dobri su momci bili. Borbeni i hrabri. “ čujem glas koji dopire iz njihovog razgovora dok odmiču od mene korakom lišenim žurbe.

Nisam ih poslušao. Čim sam ih vidio leđa, povukao sam jedan dugačak dim.

„Momak, radi li bašta u „Bosni“?“ , eto ti Tome Kneza koji je poranio da prelista dnevnu štampu.

„Radi, radi. Kako ste vi?“, krijem, nevješto, onu cigaru iza desne noge.

Na njemu kaput i šešir po posljednjoj modi, a pod miškom „Borba“.

„Odlično sam. Gledao sam sinoć ove naše momke. Oduševili su me. Onako se igra za naš Borac i za našu Banjaluku. Svaka im čast, samo neka nastave.“ reče mi Tomo, pa produži svojim putem.

Banjaluka je divna izjutra. Divna je, da se ne lažemo, i s povečerjem, i u podne, a bogami i kasnih noćnih sati. Izjutra ima neki svoj ritam i neke svoje junake koji su odavno postali junaci ovog grada.

Završio sam cigaretu i taman što sam krenuo da ustanem i pođem poslom kojim sam naumio eto ti Veselina Masleše, Tise Milosavljevića i Pere Perovića. Ruke im iza leđa, ali se vidi da je u toku neka rasprava.

„Sjedi da te pitamo nešto. Da nam ti presudiš, pošto nas trojica nikako ne možemo da se usaglasimo.“ kazaše mi, a ja im uzvratih da nisam kadra takvim mudracima da budem sudija i da mogu samo vodu da im donesem kada se umore od vježbanja u „Sokolani“.

„Neka, neka. Nego, slušaj nas. Еvo nas trojica još od „Šukrije“ pričamo kako ovi naši momci mogu da se nose sa svima, ali ne da Tisa da mu se kaže da je pretjerano pričati o finalu i da treba ići korak po korak.“ kaže čika Pero, ali ne da mu Tisa da završi, pa upada u riječ

„Ja samo kažem da momci igraju tako dobro, da ni finala nije nedostižno. Uvjeren sam da mogu i to ostvare ako nastave ovako.“ priča gospon Tisa.

Nisam ja kadra da im protivriječim, a sva trojica stala, gledaju i čekaju moj sud.

„Ma, ja ću se složiti da mogu do finala. Igraju baš dobro, a bore se i ne daju nikome na sebe.“ ispalim ja, a time im dade samo još više materijala za raspravu.

„Ama, vas dvojica morate da budete realni. Sa tim pričama samo stvarate pritisak, a valja nam svim živjeti u trenutku. Ovo što se dešava su najljepši snovi.“ kaže Masleša, a ja se složih sa njim, ali nisam smio naglas da kažem da me ne bi čika Tisa opomenuo da sam mu napustio stranu.

Ispratio sam i ovo društvo. Gledam za njima, a sve mi neka zadovoljština igra po licu zato što su moji. Dali su srce i dušu ovom gradu, a sada su ponosni na one koji su im uskočili u cipele i koji sada brane čast Borca i Banjaluke.

Zaigra mi i osmijeh na licu kad se vratih iz svoje „šetnje“ Gospodskom ulicom.

Lijep je osjećaj proživljavati istoriju.

Neka traje.

Neka se pamti.

Neka štaka leti!