Kapital je jedini bog

Приватна имовина, као својина и као средство, је вриједносни и идејни фундамент буржоаског поретка. Они који су нудили праведније друштво – марксисти, бавили су се питањем њене расподјеле не спорећи јој статус вриједносног апсолута. „Капитал је једини бог, колега Дакићу!“ ауторитативно су ме поучавали старији, сада већ бивши или покојни, синдикални лидери док сам се бавио том врстом активизма. Поука је изречена више као догматска опомена за моје синдикалне, за њих јеретичке, прогласе и акције.

Лишени било какве вриједносне подударности, немогућност наше искрене сарадње је постала очигледна. Зато сам их одбио на том хитном састанку у Domu sindikata, и нисам се трампио за мјесто потпредсједника гранског. Тада, као несигурни у своје књижевно знање, рекли су ми да је Вук Драшковић одличан писац али да му је улазак у политику био грешка, те да се пазим тога. Након напетог састанка, конзилијум мојих испитивача и посматрача је остао уз Маркса. Остали су држећи се његових учења механички, као за неку друштвену надвјештину. А ја сам отишао загледан у Достојевског дубље него раније.

Потврдило се оно о чему је писао у Дневнику писца: радикални интелектуалци, нихилисти и социјалисти заиста су хтјели да потпуно уруше свако духовно утемељење, да га замијене материјализмом и нихилизмом, на личном и на друштвеном нивоу. Плодови пролетерске револуције су још радикалнији од буржоаске. Марксисти се нису задржали само на питањима подјеле политичке моћи, већ су ревидирали саме основе цивилизације истргнувши из ње Бога и све што је духовно. Вавилон.

Достојевски је одиста био у праву. Марксизам је, тамо гдје се инфилтрирао у народ, претворио „четврти сталеж“ у бесловесне, случајне људе. Миленковић (2013, 2015), посредно објашњава њихов пут од озбиљне револуционарне силе до стада. За њега већ трећи (буржоаски) сталеж је пуки антисталеж племству – ратницима, симболу људи са мисијом; и свештенству, људима достојанија. Иако се српска задужбинарска буржоазија никако не уклапа у ову слику, опште правило ипак стоји.

Како ивер не пада далеко од кладе, тако је и четврти сталеж, као антисимболски слој слободан од сваког смисла, интегритета и морала, данас редукован на ниво скупине рефлексних егзистената. Као колективитет постали су „гомила, руља, која устаје против свега што није џунгла и што има смер и циљ“, Миленковић (2013, 2015). Надам се да се ни ово опште правило не односи на наш светосавски народ без обзира на слику.

Ко је протјерао Достојевског?

Моје протјеривање из гране није ни чудо ни тема. Питање је ко је протјерао Достојевског из Европе? Милански универзитет је отказао серију предавања о Достојевском, његова дјела су повучена из библиотека у балтичким земљама и предмет су посебне дебате у Њемачкој.

Ко то, заправо, протјерује Достојевског? Нема сумње да то није она Европа која га је читала као свој узор: Фридрих Ниче (који је говорио да је Достојевски „једини психолог од кога је могао нешто да научи“), Сигмунд Фројд (који Браћу Карамазове зове „највећим романом“ и признаје да психоанализа „ту полаже оружје“), Томас Ман (своје дивљење руској књижевности везује и за Достојевског), Теодор Драјзер, Ф. Скот Фицџералд, Антоан де Сент-Егзипери, Алберт Ајнштајн („Достојевски ми је дао више и од Гауса“)... То је Европа (и Запад), дубоког поштовања и духовне сродности са Достојевским - она није могла да га изгна а да се сама не уруши.

Остаје да га је протјерала нека друга Европа, она коју је сам Достојевски наслућивао: Европа гробље, бивша домовина, Европа масе без духовног темеља, револуционара који траже једнакост без сродства, нихилисти који руше сваки смисао, материјалисти за које је човјек сведен на број и интерес, технократска бирократија којој је слобода тек процедура, а савјест непожељност, сметња. То је Европа која, у страху од пророчког огледала, бира да изгнанством „казни“ оно што је најузвишеније у њој самој. Зато је одговор двојак: Достојевског није протјерала Европа његових поштовалаца, него Европа општег нихилизма - не духовна аристократија која га чита, него гомила беспоретка која одбија да се види у његовим страницама.

Ако је на сцени та Европа – а јесте, Qua vadis, Serbe? Златном телету? Ако си пошао – а јеси, већ си тамо.