Kapital je jedini bog

Privatna imovina, kao svojina i kao sredstvo, je vrijednosni i idejni fundament buržoaskog poretka. Oni koji su nudili pravednije društvo – marksisti, bavili su se pitanjem njene raspodjele ne sporeći joj status vrijednosnog apsoluta. „Kapital je jedini bog, kolega Dakiću!“ autoritativno su me poučavali stariji, sada već bivši ili pokojni, sindikalni lideri dok sam se bavio tom vrstom aktivizma. Pouka je izrečena više kao dogmatska opomena za moje sindikalne, za njih jeretičke, proglase i akcije.

Lišeni bilo kakve vrijednosne podudarnosti, nemogućnost naše iskrene saradnje je postala očigledna. Zato sam ih odbio na tom hitnom sastanku u Domu sindikata, i nisam se trampio za mjesto potpredsjednika granskog. Tada, kao nesigurni u svoje književno znanje, rekli su mi da je Vuk Drašković odličan pisac ali da mu je ulazak u politiku bio greška, te da se pazim toga. Nakon napetog sastanka, konzilijum mojih ispitivača i posmatrača je ostao uz Marksa. Ostali su držeći se njegovih učenja mehanički, kao za neku društvenu nadvještinu. A ja sam otišao zagledan u Dostojevskog dublje nego ranije.

Potvrdilo se ono o čemu je pisao u Dnevniku pisca: radikalni intelektualci, nihilisti i socijalisti zaista su htjeli da potpuno uruše svako duhovno utemeljenje, da ga zamijene materijalizmom i nihilizmom, na ličnom i na društvenom nivou. Plodovi proleterske revolucije su još radikalniji od buržoaske. Marksisti se nisu zadržali samo na pitanjima podjele političke moći, već su revidirali same osnove civilizacije istrgnuvši iz nje Boga i sve što je duhovno. Vavilon.

Dostojevski je odista bio u pravu. Marksizam je, tamo gdje se infiltrirao u narod, pretvorio „četvrti stalež“ u beslovesne, slučajne ljude. Milenković (2013, 2015), posredno objašnjava njihov put od ozbiljne revolucionarne sile do stada. Za njega već treći (buržoaski) stalež je puki antistalež plemstvu – ratnicima, simbolu ljudi sa misijom; i sveštenstvu, ljudima dostojanija. Iako se srpska zadužbinarska buržoazija nikako ne uklapa u ovu sliku, opšte pravilo ipak stoji.

Kako iver ne pada daleko od klade, tako je i četvrti stalež, kao antisimbolski sloj slobodan od svakog smisla, integriteta i morala, danas redukovan na nivo skupine refleksnih egzistenata. Kao kolektivitet postali su „gomila, rulja, koja ustaje protiv svega što nije džungla i što ima smer i cilj“, Milenković (2013, 2015). Nadam se da se ni ovo opšte pravilo ne odnosi na naš svetosavski narod bez obzira na sliku.

Ko je protjerao Dostojevskog?

Moje protjerivanje iz grane nije ni čudo ni tema. Pitanje je ko je protjerao Dostojevskog iz Evrope? Milanski univerzitet je otkazao seriju predavanja o Dostojevskom, njegova djela su povučena iz biblioteka u baltičkim zemljama i predmet su posebne debate u Njemačkoj.

Ko to, zapravo, protjeruje Dostojevskog? Nema sumnje da to nije ona Evropa koja ga je čitala kao svoj uzor: Fridrih Niče (koji je govorio da je Dostojevski „jedini psiholog od koga je mogao nešto da nauči“), Sigmund Frojd (koji Braću Karamazove zove „najvećim romanom“ i priznaje da psihoanaliza „tu polaže oružje“), Tomas Man (svoje divljenje ruskoj književnosti vezuje i za Dostojevskog), Teodor Drajzer, F. Skot Ficdžerald, Antoan de Sent-Egziperi, Albert Ajnštajn („Dostojevski mi je dao više i od Gausa“)... To je Evropa (i Zapad), dubokog poštovanja i duhovne srodnosti sa Dostojevskim - ona nije mogla da ga izgna a da se sama ne uruši.

Ostaje da ga je protjerala neka druga Evropa, ona koju je sam Dostojevski naslućivao: Evropa groblje, bivša domovina, Evropa mase bez duhovnog temelja, revolucionara koji traže jednakost bez srodstva, nihilisti koji ruše svaki smisao, materijalisti za koje je čovjek sveden na broj i interes, tehnokratska birokratija kojoj je sloboda tek procedura, a savjest nepoželjnost, smetnja. To je Evropa koja, u strahu od proročkog ogledala, bira da izgnanstvom „kazni“ ono što je najuzvišenije u njoj samoj. Zato je odgovor dvojak: Dostojevskog nije protjerala Evropa njegovih poštovalaca, nego Evropa opšteg nihilizma - ne duhovna aristokratija koja ga čita, nego gomila besporetka koja odbija da se vidi u njegovim stranicama.

Ako je na sceni ta Evropa – a jeste, Qua vadis, Serbe? Zlatnom teletu? Ako si pošao – a jesi, već si tamo.